Општинске новине

Стр. 224

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Дон Кихот, поред све неуморкости с којом тражи авантуре, има и свој момент који се не да тако лако објаснити. Док Кихот је, као западњачки ритер, динамичан авантурист, али је он пао на свет опчињен. Ова опчињеност није само дошла од реда, од ритерства. Та опчињеност, која је од Дон Кихота учинила не од овог света човека и која чини да он гази по облацима; та необична опчињеност, чија је сила толика да свет илузија и будних снова претвара у једну реалност, тврђу, сигурнију од оне свакидашње мудрости и свакидашње глупости Санча Пансе; — таитаква опчињеност није у природи западњачких народа. Има она нечег од Истока. Да ли је у Сервантесу било и давне крви маварске? У оквиру овога чланка не може се улазити дубље у све то, али се. у овоме часу намеће лепота маварске архитектуре. Она би ишла у прилог мојој тези, да, је у Дон Кихоту и један Мавар. Маварска архитектура није конструктивна у архитектонском смислу те Јгечи. То орнаментално неимарство као да се није ни обзирало на конструктивну страну, јер су сви његови детаљи срачунати, првенствено, на украсни ефект који ће у својој збионости кроз векове остављати утисак вилинских двораца из чаробних прича и бајки.*) Да ли је Дон Кихота писао човек у чијим је жилама текла и крв тих Мавара, или с& Сервантес, робујући у Алжиру, учио од алжирског света да непоколебљиво в,ерује у реалност сна на јави, — тек Дон Кихот је род источњачки понетим жудницима лепоте. Немају његови идеали везе с емпириским светом, Досад су највише уздигли Човека над емпиријом два бесмртника: Платон, чију су филозофију Маври унели у Шпанију, и Сервантес. Платон, кога је Шопенхауер звао божанственим, учи да постоје идеје које су изван искуства. Оне вечно живе и непроменљиве су. Платонова филозофија по томе би била дубока мисао, али је Платон божанствен по томе, што је души дао сву њену силу. Људске, душе су постојале и пре рођења људи: оне су вечне, бесмртне. Кад се душа јави у човеку с његовим рођењем, онда се она сећа свога учествовања у идејама. Зато је, по Платону, наше мишљење отсјај вечних идеја, когје нису само чисте форме него и супстанцијелне природе. Платонове идеје и Сервантесови иде.али извируиздуше људске која хоће себе и која хоће бесмртност. Ја желим да се ваша пажња зауставинаово тврђењу... Кроз своју опчињеност говори Сервантес непролазну истину; онај који искрено жуди лепоту, има је. То, та снага душе, и смех, божанско детињи смех, кјоји нам Сервантесово дело дарује, — то је по-

*) Чак и заошиљени лук, који у готској архитектури игра најкарактеристичнију конструктивну улогу, примењен је у маварском грађевинарству као чисто декоративни елемент, исто онако као и лукови облика потковице, детелине итд.

требно поклонити деци. Деца би најбоље разумела омађијано дугогодишње дете, дугајлију на необичној раги, сновала чија машта има моћ да од блата прави злато. Нзегове безазлене пустоловине, његова кораблокрушенија пратили би и поздрављали звонки и чисти смех раздрагане, насмејане а лепотом, као и Дон Кихот, очаране деце. Тартарен је друга врста човека. Маког лико се предавао својим самообманама, Гартарен гази по земљи. Дон Кихот не лаже ни себе ни друге; Тартарен искрено вара себе, а, преко своје спонгане самообмане, ненамерно и друге. Сјајни Доде је дао једно- дете; које и убеђено и невино лаже, и ведрина бијјр из бића Тартареновог и из ситуација у које га је морала довести његова јужњачка природа и његова машта која не зна за меру. К[)оз Додеов смех деца би се учила да истинсКом хуманошћу воле људе и онда када нису нарочити, изузетно узвишени. Два најхуманија дела светске књижевноности су два смеха: Сервангесов и Додеов, и ова два смеха морају постати блага дечје богате душе. > * * * Наша уметничка дечја књижевност није на висини онога што се налази у толиким народним умотворинама: бајкама, кажама и народној поезији. Уосталом, цела наша уметничка литература је испод народнога стваралаштва. И најјаче уметничко дело наше, Горски Вијенац, није достигао оне висове до којих је узлетала народна душа. У нашој дечг ]ој књижевности тек ту и тамо има истинске топлине, благородства, фантазије која гради и греје. Много је више натегнутог, извештачеиог, досадног мудријашења. У прози често не достаје дар причања, а у песништву непосредност једног деци приступачног стиха. Мислим да би наша дечј,а књижевност морала наћи своје инспирације на легенди о Краљевићу Марку. Одбацујући оне свирепости, због којих је божанствени Платон оспоравао митологији васпитну способност, и уметнички не|гујући култ народног јунака, наша дечја књижевност би добила своје изразе и, таква, Ојригинална, заузела би она угледно место у светско] дечјој књижевности. Пребогата је мотивима најродна историј,а о Краљевићу Марку, добром сину Краља Вукашина, јунаку, правдољупцу који код цркве Самодреже властољубивој властели грми праведну реч као посланик Бога наше историје, грабанцијашу. Херојско-авантуристички елемент и хумористички налазе се у легенди о Краљевићу Марку. И један наш генијални дечји писац могао би дати дело у коме би народни јунак постао потпуно дечји јунак: он би децу подједнако и усхићавао и насмејавао. Са жељом, да се што пре јави тај и такав дечји писац, нека буде завршен овај кратки чланак.