Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 223

Даниел де Фо писао је бесмртно житије Робинзоново под утицајем авантура једног шкотског поморца. Овај немирни поморац звао се Александар Селкирк и живео је четири године на острву Жуан Фернандез. Ж'ивео је сам, пошто га ]е његов капетан Стралинг напустио 1705. Робинзон Крдсе је преведен на све језике и многи писци су подражавали де Фо-а. Робинзон се, после бродолома, обрео на пустом, дивљем острву. Живи сам и од својих руку. То је велики смисао човеха и велики морал човека. Робинзон се бори с природом, али је он у исто време и пријагељ природе. Природа је и њему наклоњена: показује му своје дражи и шапуће му своје тајне. У наше дане често се спомиње Робинзон. Јунак дечјих снова израшћује у онога који постаје идеал и старе људске деце. Машинизована култура је носила у себи свој сатански парадокс. Човек је био у заблуди кад је мислио да побеђује природу. Он је њене силе ставио у службу свога удобног живота, али је, са развитком материјалне културе, природасве више скривала од човека и своје праве дражи и с.воје вечне мистерије. Човек је губио, веау с природом. Све је мање смео да остане сам у њој и да кроз своје сгапање с природом осећа и себе и човечанство. Празан н несигуран је модеран човек. И узнемирен. Бежи у друштво. Од друштва очекује човек подршку. Како ће му друштво дати подршку, кад су и они који сачињавају то друштво несигурни у себе? Робинзон је, међутим јак, самоуверен. Сам је, а пун љубави за све људе. Ту љубав човечанску излиће он на Црнца Петка, и тако је тај роман из XVIII века и широка хуманост која грли све расе, све људе земнога шара. И тако Робинзон израшћује у онога који постаје идеал све несрећне деце људске, и мале и старе деце људске. Овде треба дод;ати да је модер;ни скаутизам врло много у духу Робинзоновом. Прошлога месеца угледни француски писац Октав Белијар, пишући о скаутизму и творцу његовом, лорду Бадену Пауелу, — каже: „Смисао за авантуру и опасност имали смо сви ми чије су косе данас седе. Сви смјо ми играли Робинзона у нашем детињству, и морао је доћи неко ко ће ископати ту дивну и златну руду младости". Из писања Белијаревог излази да је вечиги путник Баден Пауел један нови Робинзон. И тај нови Робинзон је, каже Белијар, преко скаутизма дао игри дечјој гордост авантуре, а дисциплини С1;еже дражи. Занимљиво је да су Робинзон и Пауел Енглези, а Белијар није хтео да буде до краја искрен. Робинзнон Крузе је све рођенији брат зрелим а несрећним људима да•иашњице. * * * Робинзон Крусе је један роман који морају дубоко осећати сви који буду писали оно што смо назвали херојско-аватуристичком књижевношћу. Ова мора тежити, не само да у деци усади веру у живот и у победу херојских прегнућа, већ их научити, да и величина њихове отаџбине, која воли правду и слободу, и још многе и неоткривене лепоте и мистерије природе чекају на њих и њихове радосне подг виге. У том погледу Французи су били мајстори када су од херојства двадесетогодишњег ав |Ијатичара Гинемера начинили легенду. За време Светског Рата краљ француског ваздуха Гинемер, већ прослављен победама, једног дана је опет узлетео да се бори противу непријатеља отаџбине. Никада се више није вратио и никада више нису пронађени ни његово тело ни његов аиачат. О њему је, као о легендарном хероју, написдо роман француски писац Бордо, амаршал Пеген, говорећи о њему, истицао је: „Ти си био птица кој,а је узлетела ;на небо, а небо те је љубоморно задржало". Књига Гинемер од Анри Бордоа постала је књига француске младежи; ја сам уверен да је ово изванредно дело прешло у душевну својину француских дечака још и зато, што је Анри Бордо генијално умео да трагични крај Гинемеров увије у мистику, која потврђује речи маршала Петена и која нимало не уноси у душу дечачку туробну мисао о црном крају живота, Ту је тајна. Деца морају веровати да живот, у његовим најлепшим испољавањима, никад не престаје. И ми стари, који често патимо под депресијама кончине и празнила које настаје иза земаљске кончине, морамо се чувати да на децу не навалимо наше мракове. У накнаду зато, деца ће својим усхитом блажити часове наше потиште,ности. Херојско-авантуристичка литература мора, дакле, изазивати код дечака усхит. Ова литература не може нарочито утицати на девојчице. Енглеска тражи теме за девојчице и у литератури везала је девојчицу за дом, другарицу и школу. * Деца хоће и треба да се смеју. Евоцирајући своју рану младосг, Аптон Синклер прича како су се он и његови другови в ( аљали од смеха кадгод су читали Марк Твена. И то је незаборавна успомена америчког социјалног романописца и слободног мислиоца. Ја бих овде само додирнуо једну своју мисао. Јунаци великих хуморески су велика Деца и сматрам да би светска литература била истински обогаћена, ако би се те и так-ве хумореске на вешт начин прилагодиле деци. Мислим у првом реду на бесмртног Дон Кихота п на Тартарена. Нарочито на Дон Кихог та. Сервантес је у Дон Кихоту благо, са симпатијом, иронизовао ритерски ред; али његов

5*