Општинске новине

Стр. 246

БЕОГРАДСКЕ НОВИНБ

Поводом те резолуције важно је да се истакну следеће чињенице које имају нарочито везе са популационом и комуналном политиком. Као што је у резолуцији истакнуто, постоји велики број насилних побачаја и тај број све се више повећава. Тачан број побачаја не може да се утврди из многих [>азлога. Постоје врло строги законски прописи §§ 171—174, К. 3. по којима се кажњава не само онај који врши насилан побачај, већ и жена на којој је извршен. Закон признаје само једну индикацију — оправдање чисто медицинску, кад ношење и порођај: угрожава здравље и живот матере. Све друге, тако зване, социјално-економске и биолошко-евгеничне индикације се не признају. Према томе највећи део случајева се ради кришом — илегално. Сиромашне жене, које немају да плате санаторијум и велике лекарске хонораре, раде то или саме, или дају да им раде „искусне жене" и наравна ствар да се у свима таквим случајевима дешавају заразе и жена страда, буде тешко оштећена телесно и душевно, ако не наступи и смрт. До знања долазе само они случајеви који заврше смрћу и који се законски гоне, или који се случајно открију. Имућним женама врше побачаје лекари, наравно по скупе хонораре, или под видом „лекарских индикација", или без икаквих индикација, осим чисто пословних разлога. На тај начин се изиграва закон, а до одговорности долазе једино сиромашне жене-раднице, које поред тога ; што буду телесно тешко оштећене, буду кажњене затвором или робијом. Несумњиво је да сваки насилни побачај претставља за жену једну већу или мању опасност, чак и кад се врши од стране потпуно стручних и савесних лекара и, у за то нарочитим болницама. Свакако да случајеви који се врше у таквим установама претстављају сразмерно врло малу — готово незнатну опасност по живот, према случајевима који се врше ван болница и од нестручних лица, где се смртност пење до 50 и 60%. Друга је опасност од побачаја са чисто популационог гледишта, јер се тиме смањује број рађања од кога зависи опстанак једног народа. Исто тако опасност претставља и са гледишта евгеничног, кад се рађају деца болесна и неспособна за живот, а вероватноћа је да се таква деца рађају од болесних и наследно оптерећених родитеља. Она падају на терет не само својим родитељима, већ и целом друштву, а у првом реду општинама, које су дужне да подносе трошкове за њихово лечење и издржавање, јер су то већином деца сиромашних људи, који осим тога имају и највећи број; деце. Поставља се сасвим природно питање, због чега код нас, у Београду, жене прибегава-

ју насилном побачају — управо који су најдаљи узроци тој појави, даље како се могу отклонити ти узроци и поправити једно, свакако зло стање, у друштву. Осим тога постоје исто тако разлози да друштво, као такво, захтева у извесним случајевима де се врши спречавање рађања болесне деце кад ово претставља за друштво опасност. Према свему томе, постоје и различити узроци и различне индикације „разлози) због којих се врше побачаји и због којих се захтева и оправдава, под извесним околностима, вршење побачаја. И најзад, какву улогу и какву дужност имају у целокупном овом питању општине, нарочито градске, као Београдска, и какву социјално-комуналну политику имају да воде на сузбијању овог социјалног зла. На прво питање, зашто се врше побачаји, према узроцима може се одговорити, да жене из имућнијих класа врше то из комотитета, јер не желе да имају деце, или не желе да имају деце уопште, или не желе да имају већи број деце и да због тога спречавају порођаје било тако званим превентивним мерама — мерама за спречавање зачећа уопште, или, ако то не успе, — а то у великом броју не успева, онда прибегавају насилном побачају. (Постоји и спонтани побачај као последица извесног оболења женских органа, а који овде не долази у обзир). Затим, побачај врше и све оне удате жене или неудате које уопште не желе да имају децу, јер она би за њих значила морално компромитовање и све оне непријатне последице које од тога могу да наступе. У овим случајевима, изузев случајева преваре или силовања сиромашних девојака, имао би закон пуно право да прогони, јер ту ниКаквог стварног оправдања не би могло да има. Баш имућне класе дужне су да имају већи број деце, јер имају могућности да децу издржавају. Сасвим други узроци су који нагоне материјално оскудне породице да не желе велики број деце. У тим случајевима може да буде говора о социјално-економским индикацијама, које и лекари у својим резолуцијама траже, да се изузетно, и као једно нужно и мање зло мора признати. У вези с тим је И питање регулисања рађања. Факат је пре свега да сиромашне Класе и то, у колико је нижи њихов стандард живота, у толико више деце имају, али у ,исто доба је и све већа смртност у колико су родитељи сиромашнији и оптерећени великим бројем деце, што је посве природно и разумљиво, јер сиромашни родитељи нису у стању да се старају ни о довољној нези, нп исхрани, ни лечењу своје деце.