Општинске новине

Сликарска хроника

Продетња излоАба „Ладе"

Деветнаеста изложба Ладе, приређена у просторијама Уметничког павиљона, на Малом Калимегдану, богатија је бројем радова од прошлогодишње изложбе. Сам распоред изложених слика није сасвим успео, добија се утисак претрпаности разбијгности, изложба као таква нема целине, нема потребног пријатног утиска једне добро организоване целине. Можда треба тражити разлога овоме у чињеници да је готово сваки уметник груписао своје радове на једном ме-сту тако да стварно целокупна изложба није ништа друго до низ малих, међусобно повезаних колективних изложаба појединих чланова Ладе. Овогодишња изложба, можда више но и једна друга, показује да у Лади постоји једно заједничко схватање живописа; што се огледа у сличности платна, и ако су она технички врло разноврсна. Овим не мислимо да тврдимо да чланови Ладе свесно теоришу,

упадао у очи међу осталим члановима Ладе, стварно ја верујем да прве скице за слике већине чланоза Ладе врло много потсећају на завршене радове Ђорђа Поповића. Бета Вукановић, слика увек још на исти начин: са лакоћом, без већег продубљивања ни облика ни боје. Њене слике зависе искључиво од сликовитости самога изабраног предмета за обраду, а никако од поделе простора и продубљивање чисто пикторијалних вредности. Можда баш зато њене ствари и имају увек свеж и донекле примамљив изглед, што јој увек осигурава успех код публике. Ма да нам њени радови дају јасног доказа о њеном смислу за уметност као и о н>еној техничкој бравури, ипак они нас остављају хладне, не проузрокују никаква посебна естетичка проживљавања која би нас натерала да ове радове запазимо, да верујемо да је било ма каквих дубљих разлога

Инж. г. Реља Поповић отвара изложбу „Ладе" у уметничком павиљону „Цвијета Зузорић"

да су споразумно дошли до једног општег уметничког става, но просто да нагласимо њихову међусобну сличност у ставу према уметности. То заједничко схваташе иде толико далеко да се огледа чак и у радовима младога уметника Ђорђа Поповића, који изгледа као да се револтира противу конзерватизма својих старијих другова. Када би Ђорђе Поповић боље цртао, и када би завршавао своје радове он не би нимало

за њихов постанак. Овакви какви су, свежи и пријатни они нису ништа друго до интересантно сликарско ћаскање. Драгомир Глишић схвата свој посао са много озбиљности, која даје његовим радовима израз нечег тешког и солидног. Везан изгледом сликаних објеката Глишић сав свој таленат и сву своју вештину угаотребљава на што всрније цодражавање оригинала. Једину