Општинске новине

Стр 404

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

слободу КЈоју Глишић себи дозвољава то је слобода потеза четке. Наравно, све ово чини да је Глиигић као живописац, чисто описан. Он се не стара да од свога уметничког доживљавања створи једну нову целину кроз коју би се он лично могао изразити и доћи у близак додир са познаваоцима уметности. Он је задовољан са верним описом предмета посматраних под посебним околностима. Добро одабирање карактеристичних одлика облика и боје сликаних предмета чине да Глишићева платна избегавају сличност са фотографијом и да добијају извесне сочности. Милош Голубовић иде са пбдражавањем облика нарочито у портретима, до крајњих граница. Осуство сваког одабирања спутава и његову технику, те он ретко када долази до пуног сликарског израза. Интересантност њггових радова лежи искључиво у инте ; ресантности самих предмета одабраних за обра^у. „Проповед", која нам више служи као путоказ уметникових личних склоности назорима о друштву и његовом поретку но о његовим сликарским способностима, није добро компонована. Умгтнику као да је било стало више до препричавања једвога става из Светог писма но до стварања једне уметничке целине. Себастијан Лајхт, за нас сасвим ново име, је нови члан „Ладе". Нзегови акварели су лако и широко рађени. У уљима исто тако показује склоност да третира свој рад врло површно — у недовољно продубљеним декоративним плохама. Било би и сувише прерано сада рећи ма шта одлучно о квалитетима овога уметника, али његов рад треба свакако пратити. Ана Маринковић овога пута излаже двадесет и два рада у којима се показује виша тенденција. Стварно неке се слике толико разликују да је врло тешко објаснити, како је могуће да једна и иста уметница може имати тако тотално противуречна два става. Снежних предела ове годинг нема, управо изложила је свега један, те се добија з^тисак да је сада нешто топлија и богатија у колориту. Живорад Настаскјевић излаже неколико уља која нотсећају на бојадисане цртеже. Цртеж потпуно и намерно оштро, готово тврдо, дефинисан дели слику у одређене декоративно обојене плохе. Боје Настасијевића ове године су живље но што је то био случај са његовим ранијим уљеним сликама. Морамо сачекати да видимо, да ли ови радови означава[ју почетак једног новог периода у раду Живорада Настасијевића. Јелисавета Ч. Петрозић се задржава на широком и одлучном нотирању особина облика које су типичне по предмет одабран за обраду. Ово условљава одабирање што опет условљава са своје стране упрошћен изглед слика Јелисавете Петровић. Можда би Ј. Петровић пошла још даље кад би обраћала мањг пажње на бравуру рада четком, а уложила више труда у продубљивање поделе простора и у изграђивање и оплемењивању свога колорита. Миодраг Петровић у великом броју својих радова показује ванредне сликарске квалитете. Али увек изгледа као да је био у великој журби за све време рада. Тако се добијају, управо поткрадају, извесне квалитативне неједнакости које умањавају вредност по'јединих радова. Са његовом техничком опремом, но ве-

рујемо да би Петровић без много труда, са мало више пажње могао да квалитативно уједначи све вредности у својим радовима и да нам на тај начин пружи збиља потпуне радове. Без тога његови радови ће увек потсећати на скице, никад неће имати пуног и продубљеног сликарског изражаја. Боривоје Стевановић овога пута показује свежији, обогаћенији и утанчанији колорит. Ово се нарочито огледа у доњем делу великог платна (После кише), где је боја дошла до савршеног израза. По несрећи горњи је део и сувише теж,а;к!, и у односу према доњем делу непотпуно дефинисан, и стварно слика би много добила кад би се овај део могао уклонити. Изгледа као да је Стевановић у овим својим радовима више ишао да својим личним сликарским проживљавањима но, као што је то често бивао случај раније, за природом. Отуда можда и ова животом надахнута платна, место коректно бојених и цртанјих али често пута мртвих слика. Драгослав Стојановић излаже неколико акварела ии гвашова врло лепо декоративно решених. Схватив 1 ши пределе, које је сликао, декоративно он их је извео са пуно укуса и вештина у великим обојеним плохама. Управо од. сваког рада створио по једну декоративну целину — то јест плакат. Стојановићеви су радови у толико интересантнији у колико је он готово усамљен у овом начину сликарске обраде. Христифор Црниловић својим прилозима не чини правду ни према себи ни према своме удружењу. Ми смо увере/ни да Црниловић има успешнијих радова но што су ови које је сада изложио. Милица Чађевић је, како изгледа, много се користила упливом који су на њу једно време имали раг дови Лота. Сада, ослобођена свих туђих утицаја, Чађевићева се показује у пуној светлости као првокласни акварелиста. Пет акварела на овој изложби су довољно сведочанство да се Чађевићевој, као акварелисти, дадне прво место међу нашим уметницима. Љубомир Ивановић и ове године испуњује сам малу салу својим цртежима. Ивановић је већ толико усавршио своју технику цртања оловком да се његови цртежи квалитативно и технички врло мало мењају. Свг што се у њима мења то је једино предмет обраде. Тако да је узалудно говорити о њиохвим заслугама; кад се унапред зна да морају бити добри, да је њихов мајстор непогрешим у том начину цртања. Од вајара који припадају овој групи уметника овога пута излаже само наш стари вајар, пијонер у уметничком просвећивању наше земље Ђорђе Јовановић. ИЗЛОЖВА ЈЕФТЕ ПЕРИЋА Врло је мален број наших уметника, који су нриређивали своје изложбе у Уметничком павиљону, који се могу по даровитости и по ооећајности мерити са Јефтом Пе,рићем. Са колико озбиљности Перић схвата свој посао можда се најбоље види по његовим копијама старих мајстора. У тежњи да свој занат што боље усаврши, да обогати своја искуства, он, копирајући, изучава начин изражавања Леонарда, Вег ласкеса, Тинторета и Регибранта. Четири велика мајстора од којих сваки има своје посеЈбно схватање,