Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 433

не уредбе са законском силом, потребно је у § 118 З.ог.о. унети нов ст.ав, који би нормирао: „Министар финансија може предложени буџет одобрити или не одобрити, али не може поједине Партије и позиције смањивати или повећавати и тако измењен буџет одобравати. У случају неодобравања буџета, Минжтар финансија дужан /е у својој одлуци навести позиције предложеног буџета, које не би биле основане на закону, односно које би биле противне постојећим законима и законским наредбама власти". „Против одлуке Министра финансија има места жалби Државном савету у року од 75 дана." Колико је спутана градска самоуправа у своме финансиском пословању илуструје и § 120 Закона о градским општинама који нормира, да чак и вирманисање из једне буџетске партије у другу мора да одобрава Министарство финансија по гломазној процедури из § 118 З.о.г.о. Градске општине, Вараждин и друге, оправдано су истакле, да се овом одредбом чине градовима велике тешкоће које јако штете потребну експедитивност у отправљању градских послова. Варјаждин предлаже, да се то одобравање вирманисања из буџетске партије у партију препусти бановинама. Предлог је потпуно умесан, утолико пре што су бановине много боље упућене у локалне потребе својих градова. Како поједини градови не израђују своје завршне рачуне на време, то град Лесковац умесно предлаже, да § 122 треба допунити утолико, што би се нормирао рок у коме ће се саставити завршни рачуни по извршењу буџета. Градови Љубљана и Цеље предлажу, да се § 125 допуни утолико, што би се предвидео крајњи рок за доношење потребних правилника о употреби градских завода и направа. Исти градови (Лзубљана и Цеље) предложили су Савезу градова потребне измене § 126 Закона о градским општинама. И овај предлог, који је, као и већина осталих, плод животног искуства односних градских општина гласи: „Надаље скрећемо пажњу на питање залагаоница градских општина. На пр. Љубљанској залагаоници одрекла је Банска управа Дравске бановине карактер каритативног хуманитарног завода, чиме га је подредила прописима Закона о радњама, и ако је тај јавни завод 1909 г. основан да би се задовољиле потребе материјално слабијих слојева становништва, дакле основан као социјална и каритативна установа, без тежње за добитком. Евентуални вишци имали су тећи у фонд са сиротињу. Све је то извршено у смислу онда важећег обртног рада од 1889 г., који је изриком изузимао испод обртних прописа залагаонице које имају значај хуманитар-

них завода и које оснивају и воде јавне корлорације и друштва. Залагаонице (и општин;ке) обухваћене су додуше одредбама §§ 70 и 71 Закона о радњама, али по нашем [мишљењу само факултативно, т.ј. ако имају течевни карактер а не и онда ако су основане са хуманитарном и каритативном сврхом 1 . С обзиром на одредбе § 427-Ш- т. I и § 432 Закона о радњама^ као и на т. 3 § 88, задњи став § 125 и став 3 § 126 Закона о градским општинама, предлажу град Љубљана и Цеље да се § 126 дода овај став: „Градске залагаонице као хуманитарни заводи, који немају течевни карактер, не потпадају под одредбе Закона о радњама." И о овом предлогу Лзубљане и Цеља расправљано је на сушачком Конгресу Савеза градова, који је, на предлог конгресног стручног одбора, донео следећу одлуку: „И ако се, у смислу опште одредбе ст. I § 1 Закона о радњама, може узети да не спадају под тај закон она општинска предузећа која немају течевни каракгер, било би ипак добро да се то истакне у Закону о градским општинама. Конгрес Савеза градова предлаже стога ову допуну: на крају § 126 додаје се овај нови став: „Градска предузећа која немају течевни карактер не потпадају под одредбе Закона о радњама"... Многе су градске општине уступиле приватном капиталу под најнеповољнијим условима производњу и експлоатацију електричног осветљења. Многобројни конкретни примери из скорашњег живота наших градова најснажније илусто-ују не само са каквим је шакалским бесом јуришао приватни капитал, већином стран, на електричне централе наших градова, него и како је у својој аморалности и похлепности полипски исисавао што већи профит од тих комуналних предузећа, и то увек на рачун широких маса сиромашног и радног грађанства. Када се то има у виду онда је потпуно разумљив захтев већине градских општина, да производња електрИчне енергије остане у рукама градова. Тако на пр. град Лесковац предлаже, да се у § 127 дода нов став који би гласио: „Градови имају првенство за производњу електричне енершје". Образлажећи овај предлог, град Лесковац подвлачи: „Нормирањем законског првенства градовима за производњу и снабдевање грађанства електричном енергијом, градовима би се осигурао врло добар приход, а становништво градова за толико би било растерећено других градских дажбина. У градовима где су предузећа за производњу електричне енергије већ у приватним рукама (приватан капитал) постоје чести сукоби између ових предузећа с једне стране и градских поглаварстава и грађанства с друге стране у погледу лиферовања и цена струји. Да би се избегли овакви све учесталији сукоби, законом о градским оп-