Општинске новине

Стр. 434

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

штинама требало би регулисати да градско поглаварство путем комисијске процене обавезно откупљује оваква предузећа". Градови Љубљана и Цељз у своме заједничком предлогу подвлаче такође значај комуналног снабдевања електричном енергијом, па умесно предлажу: „Вшкност електричне мреже постала је управо тако велика као и водоводне и канализацијске. Зато би требало у § 127 предвидети обавезан спој и на електричну мрежу у истом смислу. I став § 127 би, према томе, имао да гласи: „Град може у интересу јавнога реда и народног здравља месном уредбом одредити обавезну употребу Градске кланице за клање за јавнн потрошак, обавезан спој на водовод, електричну мрежу и канализацију и обавезну употребу уређаја за одвод смећа и фекалија." Град Велики Бечкерек (Петровград), тражећи шире законско овлашћење за муниципализирање појединих комуналних предузећа, предлаже да се иза првог става § 127 дода овај нови став: „Градови имају права комунализације трамваја, градског осветљења и свих друГих подузећа, којима је Главна сврха унаиређивање опгитих економских, прометних, социјалних и здравствених прилика ГрадскоГ становништва."... Говорећи о законском нормирању права комунализације, Савез градова инсистира да у закону буде осигурано неограничено територијално врховништво градова над њиховим подручјем. О томе Савез градова подвлачи: „Врло је важно да у закону буде осигурано територијално врховништво градова над њиховим подручјем, т.ј. да град сам располаже са јавним добром на својој територији и да је за употребу јавних добара потребан пристанак града и, најзад, да је граду придржано право да, сам или путем концесије, полаже јавне водове за водовод, плин и електрику, затим јавне канале, трамвајске пруге итд., и да граду припада искључиво право превоза особа моторном снагом и пловним објектима, надаље да град има искључиво право подизати, сам или путем концесије, јавне кланице и јавне ваге, уредити извоз смећа (ђубрета), фекалија, те посебним уредбама нормирати да је свако дужан служити се оним градским установама које су уређене због јавног реда, сигурности и хигијене итд."... VIII глава Закона о градским општинама говори о надзору државне управе над градским општинама и њиховом раду. Ми смо већ неколико пута поменули у овој студији у којим границама и облицима треба да се манифестује тај надзор државне управе над градском самоуправом. Право суспензивног вета по садашњем Закону о градским општинама има претседник градске општине и надзорна власт. Та два вета, примењена само у облику

који закон даје, без прекорачења, чине често градску самоуправу потпуно илузорном. Измењени Закон о градским општинама мора унети и у овом правцу неопходне рестрикције, Противу црава вета претседника градске општине на одлуке и решења пленума градског већа дали смо своју аргументацију приликом оцене § 96 важећег закона. Овде ћемо узети у начелан претрес вето надзорне власти. Пре упуштања у детаље појединих одредаба од § 130 до § 143, рећи ћемо у начелу само то, да права, слободна и истинска самоуправа императивно захтева, да се вгто државне власти употребљава само у оним изузетним случајевима где би државни витални интереси могли евентуално да буду угрожени. Савез градова, пледирајући такође зашто либералније одредбе о државном надзору над радом самоуправа, вели: „Начело праве и истинске самоуправе испољава се нарочито у вршењу државноГ надзора над радом самоуправних власти. По том начелу имају државне надзорне власти да се старају једино о том да самоуправна власти врше све дужности које им одређују државни закони и да не прекорачују свој законом одређени делокруг на штету државе и других самоуправних тела. Државне надзорне власти имају право да ниште све одлуке градских самоуправних власти које су противне закону или које прелазе границе њихова делокруга. Али ако државне надзорне власти иду даље од тога, ако хоће одвећ „екстензивно и мунициозно" да врше надзор над самоуправама, т.ј. ако хоће да се наметну самоуправама као неки ментори и старатељи, а нарочито ако хоће да у детаљима одређују самоуправним властима методе рада у појединим гранама самоуправе и начин расположбе са градским приходима у на^ситнијим појединостима, такво стање не може никако да се сложи са принципом праве самоуправе. „Органи државних надзорних власти само су чиновници, који нису непосредно практички радили у комуналној управи, те стога ни уз најбољу вољу не могу да познају све ње,не често врло компликоване финесе, а најмање могу да познају све оне врло различите локалне прилике и односе сваког појединог града који чине да се комунална политика у разним градовима не може водити на једнак начин и по једној шаблони. Поред тога, одвише интензивно схваћени надзор државних власти захтева толики квантум рада, да га надзорни органи због преоптерећености не могу вршити онако како би хтели, нити сваки случај довољно проучити, да би га могли доиста најцелисходније решити, те тако многе одредбе о државном надзору остају без практичне вредности." Приликом анкете о Закону о градским општинама, коју је Савез градова извршио