Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 435

међу градским општинама, многи градови тражили су у горњем смислу измену појединих одредаба VIII одељка Закона о градским општинама (о надзору државне власти). Град Петровград (према ранијем предлогу града Загреба) тражи да се као други став § 130 нормира: „Надзорна власт има се старати само о томе, да се рад градске управе и самоуправе креће у Границама закона и закоиитих одредаба државне власти, те одобрених градских статута, и да се тим радом стварно не задире у законом уређени делокруг других самоуправних јединица и државе." § 133 прописује, да је претседник градске општине дужан доставити у року од осам дана надзорној власти препис записника сваке седнице градског већа. Већина градских општина тврди, да је овај рок прекратак и да се из чисто техничких разлога тај посао у овако кратком року не може савесно извршити. Вараждин је за рок од 14 дана, Велика Кикинда предлаже да тај рок буде 15 дана, Петровград тражи да буде 21 дан итд. У сваком случају требало би га продужити на 15 дана. Утолико пре, ако би се допуном ^ 79 завела обавеза града да све закључке већа од општег значаја објави у року од три дана, на градском дому или којим другим уобичајеним начином (у великим градовима кроз своје Општинске новине) и тако пружи могућност својим грађанима да уложе жалбе надзорној власти против одлука већа, кзје им се учине незаконите и слично (по § 143 З.ог.о.). Рок за жалбу и за приговор против таквих одлука тече по истеку пет дана по дану објаве (исти § 143 З.ог.о.). И за допуну § 134 учишено је неколико предлога од стране градских опшТина, али, конгрес Савеза градова усвојио је само једну од њих и донео по питању допуне § 134 следећу одлуку: „Како надзорна власт има право, у року од 8 дана по пријему записника, задржати од извршења одлуку градског већа, која би била противна законима и законитим наредбама власти, не може се пре истека тога рока извршити ни једна одлука градског већа. Има, међутим, случајева где интерес градске општине или оправдан интерес странке тражи хитније извршење. Предлаже се зато следећа допуна: у § 134 додаје се овај нови став: „У нарочито хитним случајевима поједине одлуке Градског већа моГу се извршити и пре истека рока ив ИрвоГ става, ако надзорна власт да свој пристанак, који се има у сваком поједином случају затражити." Град Лесковац у своме одговору на нашу савезну анкету предлаже, да се § 135 дода нов став, који би гласио: „Надзорна власт једном одобрену одлуку већа не може задржати од извршења". § 138 З.ог.о. гласи: „Министар унутрашњих Послова ће разрешити претседника градске оп-

штине, потпретседника и поједиче већнике, кад се утврди да немају услове који се траже по овом Закону. Региење о разрешењу у случају тачке 4 § 25 има дејство од дана иојављеног случаја. Министар унутрашњих послова може Донети одлуку о разрешењу иретседника Градске општине, потпретседнчка, појединих већника, или целог већа, ако пропусте да врше своје дужности, пошто их. претходно саслуша. Противу одлуке Министра унутртињих послова има места жалби Државном савету (одељењу) у року од осам дана." § 139 З.ог.о. гласи: „Решењаиизјаве Градског већа, претседника Градске општине и иотпретседника, које су штетне по важне опште државне интересе, надзорна власт задржаће од извршења. Против ових одлука бана жалба се може изјавити у року од 15 дана Министру унутрашњих послова. Министар 1 унутрашњих Послова може због оваквих решења и изјава разрешити Градско веће, претседника Градске опгитине и потпретседника. Против ових одлука Министра унутрашњих послова н ема даљеГ правноГ лека." Ми морамо одмах подвући, да су цитирани прописи §§ 138 и 139 З.ог.о. врло реакционарни и да својом неконкретношћу могу бити у будућности често злоупотребљавани, При том, они су поништили свако право самоуправе. Ми смо још у почетку ове расправе подвукли, да југословенски градови не само не беже него и предлажу увођеше најстрожијих санкција н.пр. у случају повреде државног јединства, али исто тако с правом траже, да се те врло осетљиве одредбе најстриктније конкретизирају, те да се тако унапред онемогући свака злоупотреба истих. Међутим, и § 138, и § 139 јако су растегљиви и неодређејни. Тако § 138 даје право Министру унутрашњих послова да може разрешити претседника градске општине, потпретседника, тзједине већнике или цело веће „ако пропусте да врше своје дужности". О којим је дужностима реч?! То закон уопште не говори! Значи да би и најмања административна погрешка омогућила Министру унутрашњих послова да примени ст. II § 138 и разреши претседника и градско веће. Зашто бар нису побројане те дужности, чије невршење повлачи овако драконску казну. Није чак речено ни „дужности које им одређује овај закон". Најзад, само право надзорневласти да она разрешава од дужности народом изабране општинске управе у пуној је опречности са демократским схватањима и правом самоуправом. Србијански закон о општинама од 1903 год. то право није давао управној и надзорно] власти него врховном административном суду — Државном савету. Ма да ми нисмо велики поборници ни установе Државног савета у опште, коју ће живот такође прегазити, ипак смо спремни да то право разрешавања