Општинске новине

Стр. 452

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

1. Како се развијало снабдевање Београда млеком. Пре 50 година Београд је добијао млеко из „краварника" који су постојали далеко ван његовог реона. Ови су били сопственост појединаца или највише до тројице ортака, и то људи, једино родом из данашње Јужне Србије. Само као зрели људи они су у своје. воем:е испрелазили _у предкумановску Србију и као такви се настанили у околини Београда. Т01 су били људи тридесетих година, пре нижи него средњег раста, здрави, добро храњени, мало разговорни, вредни и дубоко побожни. Увек су носили одело својег краја: кратке чакшире од сигавог или црног сукна, које никад нису досезале до пупка, сукнен копоран са матроском надлеђницом и приљубљеним зарукављем на жбици и црну потпуно кружну капу из гостиварских крајева. Нзихов рад био је прожет најширим поштењем. За оно време они су у ове краварнике улагали знатне капитале и то сопствен новац, без задуживања. Краварници су им били циглом, ређе каменом, тврдо зидане штале, за оно време много дугачке, беле онолико колико прво малтерисање даје белоће, доста високе, са великим двокрилним вратима и доста добро осветљене. Усамљене на великим ненасељеним просторима могле су се догледати са километарских даљина, и иутници, који су долазили к Београду угледавши их, соачунавали су према њима, колико им тош ваља до Београда превалити. Те су се штале налазиле полазећи од Чукаричке рачве за Умку и Лазаревац, уз овај други пут, ближе данашњим Белим Водама; доуге у Раковици где су данашње жељезничке колоније, и неке од ових идући уз Лисичји Поток ка селу Башица. И најад две т^и около села Башица. Број ових штала није прелазио туце. На неколико корачаји од штала видели су се редовно велики садевени пластови сена и камаре сламе, недирнути или неки већ развршени. Свега три четири краварника имали су осим штала и засебне мање, ипак озидане куће. У њима су кравари становали, а уједно су служиле и за магазу. Иначе су све остале штале при једном крају у ћошку имале одељења за ноћивање ових људи; наспрам тога одељења, уз ужу страну, био је и други' озидан одељак, који је служио као магаза за сточну храну: мекиње, кукуруз, зоб и јарму. Најчешће су се уз ова одељења по дужини штале остављала места и изграђивала јасла за коње где би се ови хранили и одмарали кад би се вратили из града. Такође пунолетни људи из Јужних крајева, а увек за нешто млађи од сопЈСтвеник1а1 краварника, били су и особље које је намиривало краве у овим стајама. То су изреда блиски рођаци сопственика крава и штала. Њихов правно-пословни однос Према сопстве-

ницима краварника сводио се на: добру исхрану, месечну плату која се сумарно исплаћивала само о Ђурђев-дану и Митров-дану, и на част^ која је износила готово половину шестомесечне плате, један пар одела старосрбијанског и једаи пар обуће, најчешће цокула. Док су они музли, хранили, појили и тимарили краве, сами су сопственици били ти који су помужено млеко доносили у Београд и разносили га по кућама. 1 М I I ' I Ниједна од ових штала није имала мање од 30 крава. А бивало их; је са по 60 и 80 грла. Да би се користило што више времена за мужу кравама се ускраћивало телење. Краве у овим шталама биле су махом лошији представници сименталске и швајцарске расе. Како су се кројем рогова, знатнијоМ крупноћом, нежнијом кожом, формом тела, нарочито упадљивом бојом своје длаке јако разликовале од нашег домаћег и колубарског соја, то су их и сточари и струњаци у Министарству Народне Привреде и народ у Србији сматрали за нешто далеко боље од онога што се у говедарству имало домаћег у земљи. Махом су набављане из Срема и Бачке, и преко Саве скелама пребациване у околину Београда. Како је около ових штала било врло великих травних површина то су ове краве, кад год је време допуштало, пасле. То ће рећи да су оне више од половине године имале и велико кретање и храниле се на најдрироднији начин. ; ' , ; ' ! Ј !

Ч е з е Београђани су уз друге људе из Старе, Србије који су давали у ма код виду а.ртикле за исхрану, па и све ове који су се овако бавили млекарством звали више у иронији него у смислу погрде „Чокалијама". Данашњи тип двоколица којима се уопште доноси млеко у Београд, т.зв. „чезе" тип су, односно највернији остаци првашњих двоколица каквим су Чокалије доносиле млеко у Београд. Ове се двоколице за читаво пола века ни у једном једином клинцу нису измениле. То све исто важи и за млекарске канте. Како су их прве Чокалије донеле у Београд и увеле у живот и њима се служили, такве су оне и дандањи, после пуних пет протеклих деценија.