Општинске новине

8*

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Сгр 471

* Било би скроз погрешно свести Јанка на романтичарског идеализатора нашега села. Јанковом идеализовању села беше наклоњена једна генијалност. Јанко Веселиновић је естетичан. У његовој естетичности је она стидљива дискретноет нашег сељачког народа. Јанко је био снабдевен амајлијом која га је чувала од баналности и драстичних гадости. Био је начисто са тим да се лепота, као и Метеор, гаси чим додирне земљу. Ту треба тражити и један од разлога његовом нешто наивнијем веровању у преображај. Преображаја има и у причама Лазе Лазаревића, али код Веселиновића преображај кадкад игра још већу улогу. У том погледу је најкарактеристичнија његова већ поменута прича Душмани. Стасити Петар и мали Игњат мрзели су се до истребљења, али пред смрт Игњатову та два до безумља омражена сељака постају небески добра браћа. И кад је Игњат умро Петар није могао дуго живети. Умро је Петар од надземаљске љубави за Игњатом. И пре него ће испустити душу Петар узвикује: „Нема мржње!... Има само љубави!.,. Све је љубав!... И кад мрзиш — ти волиш!.,. Ја сам мрзео једног човека, па сад видим да сам само њега волео!" Јанко је ту сав у једној омекшалости која зна да спопадне словенску душу. Колико је човек друге расе и колико је јачи Клемансо у својој причи о мржњи два вандејска сељака: Два Антоана. Мрзели су велики и мали Антоан, а измирења нема ни после смрти. Напротив, кад је један Антоан умро онај други ће брзо за њим пресвиснути што нема више онога кога је мрзео. Два Антоана је мржња држала у животу. Мржња је била импулс ;и смисао њихових живота. У Јанковој словенској причи љубав је моћ; у галској причи Жоржз Клемансоа је мржња моћ. Јанко је, ипак, крај свих местимичних наивности, истински песник. Осим тога, Јанкова је спонтана вештина да идеализовање кадкад измири са суштом истином. У Чича Томи, на пример, Јанко није дао само једну рајску доброту: има ту и потеза животне истине. Тома је остао нежењен, па, психолошки сасвим тачно, своје непостигнуго родитељство пренео на туђе, газдашко дете. Тома га је неговао, дизао. Родитељство се жртвује и прашта, и зато и Томино жртвовање и праштање није банално улепшавање људи. Јанко Веселиновић, који је расуо толико радосне идиле по нашој књижевности, био је улепшавалац своје врсте и кад се разболе над худим удесом Томиним. Тома није личност из једне водњикаве романтике. И много је бола живота у тој Јанковој причи. И истине тога бола. Презрен од онога коме је све учинио, презрен и одбачен, убиће се сиротан Тома нечујно и тихо. Људи сахранише племенитог самоубицу, у шевару, као

какву мрцину. Побунио се (Веселиновић наљудску незахвалност. Осетио је и сетно, као Тургењев, чија „песма у прози", прича да се на небеском скупу врлина нису познавале само две: доброчинство и захвалност. И суморно. Та суморност је притискивала душу писца из Гараша, Ранковића, песника „Сеоског добротвора", црне људске незахвалности. Веселиновић је рођени идиличар, али је и у „Чича Томи" и у још неким својим причама изнео сву ружну, а, на жалост, честу појаву у психи наше расе. I Смириће се Тома: наћи ће свој рај самоубица! И ја не могу, а да не поновим оно што сам раније рекао: на идеалистичко причање Јанково често се осмехивала генијалност. И у моментима кад је сав у народу, кад у њему задршће душа наше чудне земље; увек, кад год у њему проговори тајанствени глас земље, која је и проклета и благословена, Јанко Веселиновић добија много од великлх, врло великих мајстора. Веселиновић тада постаје класичан писац наш и, са свима недостатцима, он улази у светску књижевност. Он је песник „Кумове клетве", једне приче која је толико наша и толико човечанска и чији су болови и лепоте вечни. То је творевина где су се истина и легенда слиле уједно. Веселиновић прича повреду кумства и божју казну, која ће сустићи неизбежно онога чија бездушност удари и на тајну кумства. Кумство је у нашем народу велика веза. У ономе апокрифу „Хожденије Богородице по муках ', који је пао у очи и Ивану Карамазову („Браћа Карамазови") пита Богородица за грешнике који су до прсију,у огњеној реци. Михаил јој одговара: „Ти нису поштовали кумова својих; тога ради тако се муче". У песми „Свеци благо дијеле" Марија је дошла из Инђије — „из земље проклете" — и, причајући о безакоњима што владају Инђијом, говори: „Ком свог кума на судове ћера". И песник „Кумове клетве" је сав у тој поезиш свога народа, који стално уздиже кумство, уздиже до надсветиње, у оно исто време када износи како људи газе ту натсветињу. Јунак „Кумове клетве" је један старац Срећко: „омален, сед, румена лица, крезуб, а кочоперан старчић". Осећа га сељак Веселиновић. Ласка старцу што у селу неће ни једно питање да решавају без њега. „Међутим, он речима неће никад казати да му је мило; шта више, он се љути, праћка, и како мора да оставља свој посао, па да иде тамо и да са кметовима ствари уређује; али, најпосле, он то чини за љубав општини.' И тај весели старац испиће чашу горчине животне до дна: удариће га кум на мацке. Удариће га „баш лицем на Огњену Марију". Јанко вешто и продирно види психологију наших сељака. Кум је на правди бога осоамотио кума. Сељаци, који су присуствовали о-