Општинске новине

Стр. 472

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

воме чину разузданог мучитељства, устукнуше. То је оно ропско, оно што остаде од ропства, али је учињена Срећку страхотно ружна, гнусна неправда и помолиће се у сељацима оно што је од слободе, од достојанства људског. И, спочетка уплашено и мукло, народна душа све се срчаније буни... Срећко је дат у гцелој тој сцени ненадмашно. Кад чу наредбу Станојлову, Срећку , задрхта кошуља". И истинито је све, цео процес у души тога нашег сељака и православног страдалника: и кад моли за милост и кад, доведен до оне као Христов крст суморне даске, последњом и убијеном надом крикне: „Не на кума и Светог Јована!" Као наши сељаци, и Јанко верује да се неправда свети. Старац преклиње, дозива бога, да овај задовољи своју правду коју на земљи душмански бију људи. И тај мали, кочоперни старчић, израшћује у Јанковој причи у огромну трагичну фигуру нашега сељаштва: оно натапа земљу знојем и крвљу својом, док га вечито туку свирепе неправде. Куне наш сељак као што куну стари пророци... У Јанковом причању много је стараца. Разнежено воли Јанко Веселиновић старе сељаке. Дирају га до суза њихове као снег беле власи, са којима се ветрић игра. У једној Јанковој причи, син се оженио и пренебрегао своју стару мајку и свога старог оца; они, онемоћали, припијају се једно уз друго, а душа их боли што се тако понаша син, кога воле више него зенице своје. Да би утешио старицу и да му самом не би грунуле сузе, старац говори како је тако синовље понашање баш добро, јер такав, тако строг, треба да је сваки домаћин, Пише то Јанко, а грло му се стеже и љубио би он у том часу старачке руке оца-сељака и мајке-сељанке... У једној другој слици, „Чича Гаврилова трагедија", даје Јанко једнога, на његов начин,. идеализованог, старог доброћудника, кога две завађене странке у селу грубо одгурују само зато што он, у доброти својој, није одвајао једну од друге. Гаврило умире на прагу своје куће, не разумејући шта се све то збива око њега и са њим: умире невин, а осрамопен, са душом која грли цело село, а унесрећен. Приповедачки талент Јанка Веселиновића створио је Чича Перу, бесмртну поезију злостављаног оца. Син га је истерао из куће на зимну студен. Дошао је Пера у судницу да се жали на сва зла која му син нанесе. Шибан студом, премрзнут, с гором судбином него што је и Лира постигла, стари сељак јеца и прети: „Овако, ви'ш, овако сам га носио на рукама; да сам мог'о, носио би га у недрима! И никад ми не би био тежак." Па онда, сав у лудилу бола и стида, диктира у перо: „Кажи: Пера Мијатовић дође да тужи сина Спа-

соја, који је он њега одхранио и одгајио... Јес!... Јес!..: Одгајио сам га и гледао к'а мало воде на длану... Ко' велим, и он ће мене по' старост!" И онда се у старцу јавља и дед и пече га као жеравица што га унучићи вређају и што му се ругају. Плаши се старац да не дође час када ће га пород његовог порода „ранити којечим скаредним". Све је то врло добра психологија, а сасвим је погођена и она психологија сељакове неразлучне везе са земљом, са својом њивом, својим забраном: сваком церићу је дао Пера све што је било у њему. Сељак је, уистини, човек док је на својој земљи. Ако бих тако могао рећи, сељак је своју душу поклонио земљи, а тога истог часа земља је своју даровала њему. Сељак без своје земље губи смисао евога живота. ТСлемансо је у „Вандејским фигурама" сликао једног сељака, Жакиља. Овај вандејски сељак је разделио своју земљу синовима, а, чим је то урадио, постао је „стара клада". И та стара клада смета и синовима и селу. Па и кад је Жакиљ испустио своју душу, он, који се, лишавајући се за живота своје земље, лишио самога себе, — смета и синовима и селу. Сардонски додаје Клемансо како су се после смрти изродиле тешке компликације: требало је платити нарочити сандук, и потрошило се три франка више него што је било предвиђено... Пера Мијатовић, у пароксизму очајања сељака без љубави својих и без своје земље, проклиње сина; али, одмах^се у њему оркански појављује отац. И тај наш старац ће завапити: „Не слушај, Господе!... Молим ти се, не слушај!" Родитељ је јачи од свега, од срамоте и од зиме, и он, сељак седе косе, прашта еину све. Богоради, преклиње, и трошни, дотрајали сељак жуди да се све зло сруши на њега, „који је и црној земљи дотужао". И изишао је из суднице. Напољу зима и ветар. „Снег веје, а ветар дува силовито. Несрећни сељак погурио се, прикупио оне дроњке око себе, сагао главу, па, поштапајући се, журно корача..." Ако је Ришпен дао мајчино срце, Веселиновић је очево. Граби старац кући, где је свргнут и ражалован, а читалац као да види село, згрчено од зиме, и као да слуша грактање гавранова, што се, црни, вију више старца на пустом и ребрастом друму. Веселиновић је волео тога расходованог сељака оном необјашњивом, присном, меком љубављу, која сваки час може постати вулкановита. Оном љубављу којом само сељак у појединим часовима може волети само сељака... Поред стараца, Јанку су прирасли за срце и сељачки млади сиротани. У тој својој љубави он је своме оптимизму пуштао на вољу. Његов оптимизам га спасава да не упадне у сву ону изопаченост којом руски писци воле беду. Ако се његов оптимизам по који пут и растужи, ту, ипак, има сунца, топлих зракова. Н>егов Рада је тужна ведрина села. Он