Општинске новине

Душан С Пикодајевић, бећник и претседнић Културног одбора Поглабаретба града Београда

Духовна веза Француске и Јутославије*)

Културне везе нашега нарзда с фЈигнцуским народом давне су. На нашем средњевековном престолу седела је једна француска, анжујска принцеза■ Са свога високог места, расипала је она зраке духа своје земље на нашу, која беше под утицајем Византије. Необично чудан историјски симбол извршен је у БоГородичиној цркви у Паризу 1389. Погрешно обавештени о хришћанској победи над Турцима, одржали су Французи Те Деум. Ми смо на Косову изгубили битку и наша је држава ускоро сасвим пропала, али је пре нешто више од века, један велики Француз био пророк нашега васкрса. Ламартин! Стајаше он пред Тгеле-кулом. Пацифист Ламартин, који је својим делима занео и Бријанов и Бартуов и Ериов пацифизам, беше тада прожет језом смака света и хуманошћу према нашем народу. Ова хуманост даваше топлине Ламартиновој пророчкој визији којом је непогрешиво догледавао нашу будућност. Волео је Ламартин чудни словенско-балкански народ чије прве Главе чине фасаду једне куле коју нц Дантеова фантазија пакла није моГла изГрадити. И стурно је Ламартин пред Ћеле-кулом, свим својим осетљивим и спиритуалним бићем, разумео сав божанско-човечански смисао своје пацифистичке вере, да људски род може само преко мира доћи д'о своје праве среће и до своје највшие цивилизације■

Француски мислилац и познавалац мноГих народа, Гроф Владимир д< Ормесон је врло тачно рекао, да је највећа, али и најплеменитија мисија Француске, да човечанству сачува свој хуманизам- Шта чини француски хуманизам? Ретко који народ као француски има у толикој мери удружене све оне одлике које дају прави смисао животу. Дух, смисао за лепоту, херојство, наГон правде, усхит слободе и способност чувања свега оноГа што је на пољу праве културе кроз векове стекао, — то /е француски хуманизам. У француском народу

*) За време боравка великога маршала и почасног г рађанина Београда господина Франше д'Епереа одржао је на радиу господин Николајевић ову реч.

/е осећање традиција дубоко усађено. Сибург збоГ тоГа назива Француску живим музејом... И, зато што је у пречишћеном култу традиција, Француска је, можда, једина земља која је успешно одолевала послератном злу. Сви народи, мање или више, претрпели су заразу немилих појава. Чим је и њој запретила опасност од тоГа општеГ зла, Француска је, ирионула одмах, с Галским духом, да одбрани своја високе вредности. Француска им адве велике врлине, а оне су данас добиле нарочити значај. То су: мера и уравнотеженост. Сви сада упиру очиу Француску. Друштво народа пролази данас кроз своју тешку кризу, алисебољи људи, који воле подједнако своје народе и чозечанство, надају да ће мисао Друштва народа опет триумфовати. Мисао Другитва народа, то је мисао францускоГ хуманизма. Не сме се никада заборавити да је за време Француске Револуције Анархазис Клотс био претеча Друштва народа. 19 јуна 1790 Клотс је ушао у Конститанту, праћен претставницима многих нација. И овај је „беседник човечанства" ( како Га Французи данас називају — пре но што ће бити гилотиниран, располаГао снаГом да узвикне :„Нека живи човечанство!" Француски хуманизам, боГат оваквим традицијама, јесте данас неоцењиво добро човечанства. И СибурГ не греши кад каже: „Зрачење хуманизма Француске толико је силно да нам је драга сама њена егистенција. Кад на Француску мислимо, још влада дан. Може бити — наставља овај писац — да ће сумрак пасти на Европу, али јасна светлост француског духа продире кроз мноГа окна европсКе зГраде. Кад би се ми — продужава СибурГ одвојили од Француске, претрпели бисмо самртни Губитак осмеха, топлоте и нашег унутрашњеГ живота."

Од чеГа прети опасност највигиим добрима човечанства? На ово питање ја бих одмах одГоворио: од оноГа колективизма који заборавља да /е сваки човек један космос и да се цивилизација састоји у том што она, само кроз развијање индивидуалности, тежи општем, заједничком, човечанству. Колективизам, коуи