Општинске новине

Стр. 646

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

* Посматрајући негативности друштва у коме живи, Грем Хау је, на крају своје књиге, покушао да потражи лека и спасења људском прогресу, не као педагог, у строгом смислу те речи, него као човек који улази у филозофију историје. Ми морамо наћи сламку за коју ћемо се ухватити, каже Г рем Хау. До те сламке, по Грему Хауу, доћи ће данае несигурни људски прогрес тек кад се буду Исток и Запад нашли на заједничком послу. Потпуно је — каже Грем Хау — неосновано гледиште да су Исток и Запад неспособни за једну заједничку акцију. Грем Хау сматра да је западни материјални прогрес неуравнотежен у себи и да доноси деструктивност и пропаст. Ако западњачки рационализам потпадне под уплив умереног источњачког мистицизма и идеализма, онда ће свет наћи свој пут. На завршетку овога чланка ја бих, не оспоравајући добронамерност ових мисли Грема

Хауа, хтео само да укажем на игру појмова. Ако између западњачког рационализма и источњачког мистицизма постоји битна разлика, онда ће западњачки рационализам тешко потпасти под утица] и најумеренијег источњачког мистицизма. Шта, уопште, значи умерени мистицизам Истока? Идалије мистицизам Истока сам себи нашао меру, или се сталожио на тај начин што је попримао елементе које у себи носи западњачки рационализам? Ублажени мистицизам Ориента, о коме говори Грем Хау, једна је небулозност. Ова небулозност не може имати праве везе с оним што је чинило душу источњачких култура и што је одвојило Исток од Запада. Ни у ком случају Запад не може очекивати оздрављење од Истока, а умерена вера овога одличног енглеског писца и медицинског психолога у умерени Исток, нажалост, није лек којим ће се излечити толики негативни типови западњачког друштва, о којима је аутор Морала и реалности тако оштроумно, и ту и тамо с генијалним потезом, писао.

Мисао ЖорЉа Клемансоа и Богћшдар КнеЉевић

У предавању на радиу, које је одржао као национални час, а поводом горње теме, г. Николајевић се у почетку зауставља на Клемансоу као мислиоцу. Поглавито анализује његово обимно филозофско дело Аи боп (1е 1а Репзее. Г. Николајевић указује на то да је ово дело дубоко, али магловито и пуно нејасности и противречности. „Човек је, по Клемансоу, један магновен, тренутак космичких елемената и зато нама остаје да из тога момента извучемо све што садржи од величине. Сва некадашња необјашњива мистерија, прогресом људским постаје једна мистерија на путу разјашњења. Поезија наших атавистичких снова губи при томе по један п^®т из свога мистичног венца, У то исто време \лемансо тврди да наш детерминизам држи на , својим гвозденим канџама! Њих нико не може разбити. После опет узвикује како је данас мртав Бог који је приковао за Кавказ Прометеја! Ако смо од расе Титана, на нама је да то покажемо. Рођени од хаоса, ми смо, исто тако, рођени и од азурног плаветнила које је над нама. Највећа моћ човекова, то је сазнати. И треба се трудити да се дође до сазнања, па макар то сазнање и не постигли. Ми хоћемо даобгрлимо непознато. По Клемансоу, сазнање је све, али је код њега сазнање уједно и узлет душе и воље. Заиста је огромна радост да човек нађе самога себе у хаосу егоизма; да нађе племенити пут величина, где се може развити несаломљива воља, — каже Клемансо. А несаломљива воља човекова треба да се развија у заклону од свих светских галама! У мирној гордости једнога идеала који те-

жи ка реализацијама што вибрирају животом дискретно величанственим. Кроз сазнање човек од воље постаће нов члан друштва. Порастиће и развиће се. Он ће чинити зло или добро, како нађе за сходно помоћу своје интелигеније, а нарочито по своме карактеру. Клемансо је, дакле, прво условио развитак позитивних душевних сила сазнањем, а после су те силе нешто сасвим независно од сазнања!... Понирати у најдубље дубине самога себе, то су ствари од које беже многи савремени људи. Дознати кроз 1 универзум сам себе, а кроз себе универзум, и разумети да без једнога излива смелости нема акције, чак ни умерене, <— то је главно. То је час над часовима. Код Клемансоа, као што се види, боре се борац и мислилац. Његово дело није без потеза генијалности, али то дело је поприште те његове унутрашње борбе. Нејасан је и противречан је. Борац у њему тражи човека од акције. Ту треба наћи разлога што Клемансо има незадржану симпатију за норвешког песника Хенрика Ибзена, нарочито за јунака Ибзенове драме Народни непријатељ, др. Стокмана. Борац Клемансо воли оне који смело, с гвозденом вољом, приводе у дело своје илузије, а мислилац Клемансо жуди мирноћу завршеног васионског процеса и вечности. Клемансовљева генијалност нашла је на Акропољу мирноћу последњих форми. Да ли се у тој, мирноћи, коју је на Акропољу дожелела Клемансовљева генијалност, одмарало и његово тренутно уморно бораштво? Клемансо уздиже сазнање, али он сматра да је и душа, такође, један пресудан фак-