Општинске новине

13*

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 647

тор. Неспоразум Клемансовљев са самим собом састоји се у томе што је он одвајао сазнаше од дуига, а у исто време и условљавао. Из тога неспоразума поникле су многе магловитости и противречности у његовој филозофији, али је тај неспоразум, ипак, нешто велико. Клемансо тражи човека који би својим духом одгонетнуо тајну васионског процеса и истодобно своју безмерну душу дао васиони. Клемансо тражи једног човека који ће бити круна биолошког процеса и који ће се, духом и душом, дићи до једнога господара свих светова. Ту је, мислим, основна заблуда и Клемансоа и свих који биолошки хоће да објасне појаву велике мисли и велике хуманости. Биолошка еволуција и духовна никада нису једно исто. Ми не усвајамо извесна гледишта Кајзерлингова, али потпуно прихватамо његово мишљење, које заступају и многи други, да је биолошко у човеку — оно што назива „ганом" — сасвим различно од духа човековог и душе човекове. Клемансо је француски рационализам, победништво духа, увео у биологију, Декартов став: мислим, дакле постојим, значи победништво. Чим постојим ;а, ја, који мислим, то сам ја и победник. Насупрот религији која је учила погруженост: верујем, дакле, постојим, Декарт је смело иставио људски дух. Тај победнички дух Клемансо је хтео да измири с биологијом, али није успео. Прилична неразјашњивост код Клемансоа, то је његово размишљање о будном сну. По Клемансоу, сан је нешто потпуно одвојено, чак и дивергентно од сазнања. На једноме месту Клемансо своди сан на обичну халуцинацију, а после та обична халуцинација еволуира паралелно са сазнањем! Ако је будни сан обична халуцинација, онда он не може пролазити кроз еволуцију. Ово тврђење Клемансовљево утолико је конфузније што он на трећем месту вели да је сањати и мислити исто. У форми сна — каже Клемансо — ми смо већ почели да мислимо. Ово последње Клемансовљево гледиште било би још донекле и разумљиво кад би он сан схватио као имагинацију. То чини, на пример, Кроче, снабдевајући имагинацију стваралачком моћи. Клемансо, међутим, није довољно јасан ни у своме гледишту на имагинацију." У даљем разлагању г. Николајевић се задржава на Клемансовљевом духовном аристократизму. „Клемансо је духовни аристократ. По њему, прогрес се састоји у томе што се одабирају људи од духа. Ови људи највише сазнају и, ако бисмо тако могли рећи, носе у себи узвишену, космичку страст, егзалтацију васионе. Ти одабрани људи су снага духа која синтезира сва емотивна сазнања. По Клемансоу, досад су највише били обасјани васионском муњом велики Римљани и

велики Грцп. Нзих Клемансо назива носиоцима буктиња цивилизације. Стари Грци су, по њему, достигли врхунац сазнања. И зато су они дали сву лепоту форме. Клемансо узвикује да Фидија неће нико превазићи у (мирноћи и сразмери форми. Клемансо налази триумф људскога духа и људске душе у Фидијиној скулптури. Као што се види, Клемансовљев духовни аристократизам има своја два момента: а) мањина је та која се уздиже и в) човек из те мањине је не само један ко;и сазнаје него и један који се мистично радује лепоти. Дух и уметност се стапају и Клемансо је ту, маколико неразумљив, учинио грандиозан покушај да реши основни проблем. Клемансо у исто време ту хармонију духа и лепоте поставља на етичку основу. Улазећи у етички проблем, Клемансо каже: „уистини цивилизован човек свих времена и свих земаља биће онај који ће бити у стању да се обузда, да се уреди, и који ће сам себе више жртвовати за дело које је веће од њега, не очекујући ништа ни од људи ни од богова." „Ту је Клемансо дао свога Надчовека, и тај Клемансовљев Надчовек се, битно разликује од Ничеовог. То су, управо два света. И Ниче је постанак Надчовека хтео да објасни биолошким' процесом, али је Ничеов Надчовек једна иморалност. Он је с оне стране добра и зла. И његова воља за моћи у самој себи налази апсолутни смисао. Клемансовљев Надчовек је један морал. Клемансовљев Надчовек, као круна еволуције биолошке, носи у себи све оно што је позитив- • но и што, преко њега, креће људство напред. Несумњиво, Клемансо је више човек од Ничеа. Нажалост, Клемансо није имао снаге да снабде своје надљуде оном убедљивошћу којом је Ниче обдарио свога, иначе, негативног Надчовека. Клемансо је и овде противречан, Клемансовљев духовни аристократ је победник васионе. Међутим, тај исти победник, који је, на толиким местима у Клемансовљевом делу, потпуно савладао у себи сва варварства и' егоизме; — тај исти пречишћени победник, на другим местима у Клемансовљевом делу, испада један који је у основи својој дивљак. И постоји стална опасност да се четвороножни праотац опет појави у њему и да опет осрамоти целу еволуцију. Па, ипак, Клемансовљев дух је велики. Шта је, управо, Клемансовљево дело Аи 8оГГ с1е 1а Репзее? То дело, замашне ерудиције, значајно је по томе што је, кроз своју космичку страст, испевало једну химну човеку. Човек је бауљао по земљи, по тврдој и рапавој кори њеној, али је сунце, огромно сунце, пуно светлости духа. И то сунце је постепено усправљало наказу која је бауљала. Усправљао се човек, с душом која преживљава сав живот космоса. Руке бауљала беху без костију. Млитаве и љигаве,