Општинске новине

Стр. 648

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

али, укоАико се човек у еволуцији усавршавао и усправљао, утолико су те љигаве руке постајале чврсте. Рска се претворила у кост. Кошчате руке су служиле људском прогресу, док нису постале руке Фидијине. Сунце над човеком, а човек усправљен. Може се смело рећи да у Новом веку ни ј;едан човек није испевао лепшу химну човеку од Жоржа Клемансоа. Нзегов усправљени титан победио је смрт. Страх од смрти човека понижава, натерајући га да понова бауља и да проси милост од непознатих и бездушних сила. Клемансо, који је у своме делу Величине и мигерије једне победе манисао Немцима, да изопачено воле смрт; тај Клемансо се, у својим највишим човечанским часовима, неизопачено и с божанско-човечанским хероиз!мом, мирио са смрћу. У његовом измирењу са смрћу Клемансо је и човек од највећег духа и син земље, природе. Постоји једна француска несмаизХП века. Ова песма непознатог песника, за коју је недавно Жан Жироду рекао да је најмудрија, по своме измирењу са смрћу, потсећа на нашу бесмртну народну песму о човеку-праведнику. Тога и таквог, народног осећања смрти, осећања пред смрћу оних који знају дајесмрт, ако је човек за живота имао савести, заслужени и узвишени одмор; тога достојанства смиреног и храброг човека пред кончином беше много и у Клемансоу када је величао Сократове последње часове и Бетовенову Марсељезу смрти. Мислилац Клемансо увиђа да су Грци и Римљани гледали на смрт с много мање емотивности него што то чине данас људи. Клемансо воли будистичку религију, али, исто тако, веран и своме схватању развића које је бауљала усправило, и француској земљи, која је у XII веку испевала песму о смрти као врховној смирачици, - Жорж Клемансо је, преносећи став Грка и Римљана пред смрћу на данашњи век, захтевао да га, мртвог, у усправном ставу, спусте у вандејску земљу. Тако је Жорж Клемансо својој химни човеку дао последњу посвету својом последњом вољом. И тако је његова човечанска химна добила моћ религије." Прелазећи на Божидара Кнежевића, г. Николајевић подвлачи многа места из Кнежевићевих Принципа Историје која указују на то да је овај наш мислилац мислио многе мисли које ће и Клемансо развити. Г. Николајевић налази да између Кнежевићеве космичности и Клемансовљеве постоји дубока духовна веза. Задржава се г. Николајевић и на Кнежевићевом духовном аристократизму и истиче заједничке моменте Кнежевићевог и Клемансовљевог гледишта на елиту. „Кнежевићеви велики људи су круна једнога процеса који, схваћен онако како то чине Кнежевић и Клемансо, не може одвести до племенитости". „То су заједничке погрешке и Кнежевићевог и Клемансовљевог духовног стварања, али и Кнежевић је био неизмерно позитиван у свом величању усправљеног човека." На крају предавања г. Николајевић каже: „Велики људи Кнежевићеви су племенити. Они схватају законе историје, али пате под неправдама историских путева. Кнежевићева филозофија историје хоће да уведе ред у историју, ау души је Кнежевић трпео сав морални неред који влада у људском друштву и онда када дух пробија. Божидара Кнежевића славе као онога који је имао јако осећање правде. То је тачно, али та правда, коју историска еволуција у великим линијама чини, постављајући, на крају крајева, ствари на њихова месга; — та божанска правда духа историје не може да ублажи људски бол историје људске, која на своме путу точи људску крв и претвара све боље у патнике. Кнежевићева филозофија историје и Кнежевићева душа нису се споразумеле. Намеће се питање: да ли је Кнежевић, по своме осећању правде, словенски мислилац, управо српски, како то мисли др. Милош Ђурић? Ми не бисмо могли усвојити то гледиште. Правда, како је схвата наш народ, побеђује, али је наш народ по своме осећању правде ближи старозаветном појм!у. "Стари Завет има свој биолошки момент и „изабрани народ" је врло м!ного једна фела: та фела уништава и оне који су се отфелили и њихове ране и позне нараштаје који нису криви за она богохулства која су починили њихови претци. Ко насрне на правду, биће кажњен: он сам, или, ако њега не сустигне казна, оно његов пород. Наш човек верује да се одмазда врши. Г. др. Николај Велимировић, у својим 1 иначе сугестивним проповедима, стално прети и правда казну која ће сустићи поколења. У добрим својим часовима наш народ осећа као неки бол што недужни потомци испаштају недела својих грешних предака. Наш народ је склон да — противно закону наслеђа — чак и идеализује потомке грешника, али је и тада наш народ начисто с тим да мач правде мора немилосрдно посегнути. Божидар Кнежевић је, како је умео и могао, филозофски, уздигао правду. Она, по њему, не врши одмазду. Грешни не испаштају своје грехе, а још мање њихови потомци. Постављање ствари на њихова права места, то је победа духа. Пут до те победе правде духа посут је неправдама за које неираведни не страдају, али због којих Кнежевићеви велики људи, људи од духа и племенитости непрекидно пате.