Општинске новине

Стр. 578

6Е0ГРАДСКЕ НОВИНЕ

се стављањем примедаба Министра финансија статут, уред|ба или правилник укида ; или државна надзорна власт на основу тих примедаба треба да донесе одлуку о задржању од извршења? Држимо да би се и ово врло осетљиво питање морало допунама закона извести на чистину. V Задужење града, отуђење непокретног имања, као и везивање градских финансија преко рока трајања мандата градскога већа, спада међу послове самоуправног делокруга, о којима треба аутономно да одлучује градско веће. Тешко је претпоставиги да ће ико други боље штитити материјалне интересе града од самих градских већника, који су за то изабрани вољом месне заједнице. Ако се не би прихватио принцип, по коме би градско веће самостално одлучивало о тим пословима, онда је боље одобравање таквих одлука препустити бану. Пре свега, бан је ближи граду и у могућности је да боље познаје градске локалне прилике него ли Министар финансија, који ту дужност сада врши према ст. II и III § 94. Осим овога, у банској управи налазе се политичко-управни чиновници, који су цело своје службовање провели у непрекидном контакту са општинама, па је зато оправдана претпоставка да они могу са више разумевања проценити оправданост одлуке градског већа, него ли што се то може претпоставити за чисто стручне чиновнике у Министарству финансија. Јер, не треба се заваравати илузијама ,ово одобрење ипак се своди на процену једног или двојице чиновника — Министрових референата, Нама је непојамно, знпто се више поклања вере овима него целоме градскоме већу када су у питању интереси који се тичу само месне заједнице. Стога бисмо ми били за то, да за отуђење имања уз пуну накнаду вредности није потребно никакво одобрење. Ако се за остало жели оставити одобравање, онда би га требало повериги бану. За Министра финансија могло би се задржати да одобрава само закључивање зајмова у иностранству, пошто оно може имати реперкусија и на државне финансије. VI Одредбе главе VI Закона о градским општинама, које одређују правни положај градских службеника, оправдано су изазвале највећу буру негодовања. Нзима се ишло на то да се права градских службеника сузе што више, преко граница могућности. Одредбе закона о чиновницима, и то оне које су за дрг жавне службенике најнеповољније, одређено је да аналогно важе и за градске службенике. Кад се томе дода § 159 прелазних наређења, који ништи раније законито стечена праваградских службеника, онда тек добијамо јасну слику, у какав су тежак положај доведени градски службеници одредбама Закона о градским општинама. С друге пак стране закон ни једном једином одредбом не обезбеђује никакво

право оним службеницима, који по досадашњим прописима нису имали право на пензију, па ма колико да су раније провели у градској служби. Све ове недостатке изнели су и Савез градова и Савез чиновничких организација у поменутој анкети. Ми бисмо томе додали само још једну напомену. Градовима су осим самоуправних поверени и послови државне управе. Оно што законодавац треба да уреди, када су у питању градски службеници, то је да обезбеди несметано вршење службе у граду, јер државну власт у првоме реду интересује да град отправља уредно поверене му послове. Из овога резултира пре свега одредба, којом се граду налаже да има један минималан број квалификованих службеника, који ће отправљати послове из наложеног делокруга. То преставља једно ограничење градске самоуправе, пошто се она у начелу сама брине о начину и средствима за извршење поверених јој задатака, али како су овде у питању задаци који интересују целу државну заједницу, овај принцип мора бити жртвован општим интересима. Даље ограничење самоуправе морало би се поставити у одредби, која би гаранговала минимум принадлежности ових градских службеника, пошто би град могао осујегиги примену прве одредбе, ако би одредио такве принадлежности, за које се нико не би хтео иримити службе. Уосталом ми прихватамо у целости предлоге Савеза градова, нарочито онај који се односи на дисциплинске прописе, а поглавито на састав дисциплинског суда, пошто се садања композиција суда, нормирана у Закону о градским општинама, противи начелима градске самоуправе. VII' Мора се признати да је у финансијском пословању градска општина стављена под такво туторство да се, са те стране она посматрана, може отворено рећи да у том погледу она никакве самоуправе и нема. Не може се говориги о градској самоуправи, ма како она иначе на демократској основи била организована и ма колики јој делокруг био поверен, ако је свака њена делатност на финансијском пољу под туторством државне власти. За остварење задатака градске самоуправе потребна су финансијска сретства и ако их град може добити само уз пристанак државне власти, онда су прописи о организацији и делокругу градске самоуправе само гола форма без садржине, која не значи ништа. Стварно, о пословима градске самоуправе одлучивала би државна власт, која одобрава финансијско пословање општине. Ако разгледамо одредбе главе VII закона, на сваком кораку сусрећемо одобрење државне власти: она одобрава акта о располагању градском имовином (§ 113), одлуке о одужењу града из основне градске имовине (§ 114), одлуке о зајмовима (§§ 94 и 115), увође-