Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр 579

ње и повећавање градских дажбина (§ 116), градски буџет у коме се манифестује цела делатност града (§ 118), трошење по дванаестинама (§ 119), накнадне и ванредне кредите (§ 120), оснивање и правнла градских привредних предузећа (§ 126) и завода (§ 127). Скоро сваки акт, који има утицаја на градске финансије, мора добити одбрење државне власти. Ми се с правом можемо питати, шта је онда остало од градске аутономије? Кроз финансијске акте град остварује комуналне задатке, и када за остварење тих задатака не може сам одлучивати о сретствима, онда се о самоуправи не може ни говорити! Треба бити начисто шта интересује државу и у чему она може водити контролу над градским финансијама. То су у повоме реду градске дажбнне. У примедбама Савеза градова оиравдано је примећено, да се држава мора постарати да градовима обезбеди изворе приохда, помоћу којих ће они остваривати своје задатке. Безусловно је потребно донетн закон о самоуправним финансијама, кбји ће повући границу између објеката који подлеже само државним порезима, и оних који се остављају за самоуправне дажбине. Уколико би градови преко тога заводили и друге дажбине (посредне и непосредне порезе, трошарину и таксе), морало би се установити одобрење државне власти. Али би се одобрење имало ограничити само искључиво на то, јер је ту држава интересована да порески објекти не буду преоптерећени самоуправним дажбинама, тако да би била стављена у питање наплата државних пореза. Преко овога финансијски надзор је непотребан; најмање у оној форми како је данас заведен кроз 1 Закон о градским општинама. Отуда би, по нашем мишљењу, цео § 118 закона о градским општинама треб ! ало потпуно брисати. Тако би остало да'Министар финансија одобрава само увођење нових и повећавање постојећих дажбина, које би требало да буду заведене одредбама трајног карактера (правилницим;а), јер је немогуће замислити добро финансирање ако се приходи не могу унапред проценити. Уосталом овај принцип усвојен је и у теорији и у државним финансијама, јер се прикупљање државних прихода не заснива на државном 1 буџету, већ на законима (о непосредном порезу и разним посредним порезима), који за.воде те дажбине. Са приходима који граду стоје иа расположењу, он би имао самостално да располаже, по плану који се унапред за сваку годину саставља (градски буџет). Немогуће би било оставити одредбу о одобравању буџета. ако се овакав систем усвоји, јер такво одобравање не би имало никаквог смисла. Исто тако нема оправдања одобравање вирманисања кредита, нити ванредних и накнадних кредита, ако град самостално располаже сретствима која му стоје на расположењу. Основни

је принцип самоуправе да она сама одређује ред по коме ће остваривати задатке. Ако се државној власти одобравање буџета повери, значи прекршити тај поинцип и поверити државној власти одлучивање о ономе, што безусловно припада граду. Највећој критици свакако подлежи став 1 § 119, а посебице реченица ,,ув одобрење Министра финансија". У финансирању града безусловно мора бити континуитета. Ако за текућу годину још нема одобреног буџета, ,не остаје него да се извршује стари буџет. Нема разлога да је за такав поступак потребно одобрење Министра финансија. Овде може бити речи само о буџетском праву градскога већа. Пошто се о саставу нозога буџета брине градска егзекутива, требало би установити. да се финансирање по дванаестинама старога буџета може вршити само уз одобрсње градскога већа. На тај начин градско веће имало би у својим рукама једно моћно сретство да градску егзекутиву принуди на испуњење једног најважнијег задатка градске самоуправе доношење градског буџета за текућу годину. Основни принципи, на којима је градска самоуправа организована, треба да су садржани у ЗакОну о градским општинама. Један од најосновнијих принципа, као што смо показали, јесте несумњиво финансирање градова. Зато овајзакон треба да постави основна наче^а о буџетском праву града и финансијском надзору државне управе, о унутрашњој финансијској манипулацији, о основној градској имовини, зајмовима и о градској привреди. Закон о самоуправним финансијама ограничио би се само на то да граду стави на расположење поједине изворе прихода које данас држава искоришћава, као и да му обезбеди друге такве изворе. Стога бисмо ми били да се садашње одредбе у томе погледу измене сагласно напред изнетим примедбама. Данашњи закон диферениира градска привредна предузећа од градских завода (§§ 126 и 127), али то ипак недовољно чини нарочито уколико се тиче правног односа ових последњих према странкама. Проглашењем обавезне употреб'е појединих градских завода и установа они постају институције јавнога права (јавне службе) и законом је безусловно требало нормирати да је правни однос између ових установа и корисника јавно-правног, а не приватноправног карактера. Када је реч о водоводу и канализацији, то се и сада може изводити из одредаба Грађевинског закона, који овлашћује град (општину) да за употребу ових завода може прописати специјалне таксе. Наплату ових такса предузима град путем управне егзекуније и није му потребна судска интервенција. Ипак, постоје и супротна гледишта. Да не би у томе погледу било сумње, држимо да би то питање тоебал.о у Закону о градским општинама расчистнти и поставити