Општинске новине

Стр. 580

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

начело да ]'е правни однос изме!)у оваквих установа и корисника јавно-п;равног карактера. VIII Одредбе о надзору државне управе над пословима градске самоуправе, које садржи глава VIII закона, такође су плод једног изванредног политичког схватања ко^е је владало у времену када је Закон о градским општинама донет. Иако се начелно не могу стављати примедбе, када је р1еч о правном надзору који садржи § 134, из кога провирује настојање редактора да се надзор ограничи каутелама које ће обезбедити несметани рад градској самоуправи, ипак §§ 136, 139 и 142 тешко задиру у градску самоуправу. Док се овим одредабама допушта државној власти да на себе преузме одлучивање о самоуправним пословима града и да разрешава градске органе кад то нађе за потребно, дотле у закону имамо потпуну празнину за неке случајеве које је неолходно нужно нормирати. Основно је начело самоуправе у томе да сама утврђује програм рада и одређује ред по коме ће остваривати комуналне задатке. Сал'О онде, где је изричном законском' одредбом извесна дужност наложена граду и одређен обим рада, може бити речи о принудном извргпењу таквог посла. Али док се налазимо у границама чисто самоуправног делокруга, који је многострук, не може се одлучивање о томе шта је град дужан предузети и у коме обиму пренети на државну надзорну власт, јер се то противи основним принципима на којима је самоуправа организована. Стога, ако хоћемо да останемо доследни овим принципима, требало би § 136 брисати у целости. Уколико се ради о неком послу који је изречном законском одредбом наложен граду, ако га град не би хтео извршити, он би се имао остварити на начин предвиђен у § 137. Разрешење претседника и градских већника, када се утврди да не испуњавају законске услове за положај који заузимају, посве је разумљиво. Разрешеном стоји на расположењу употреба редовног правног лека, тако да се он увек може заштитити од евентуалних злоупотреба државне управе. Али је у закону пропуштено да се нормира један посебан случај који се у пракси често догађа. Ради се о томе, када претседник, потпретседник или градски већник буде стављен под оптужбу за злочине или преступе учињене из користољубља. За време од подизања оптужбе до главног претреса такво лице не може вршити градске послове, а да не изазове негодовање грађана због сумње која на њима лежи. Предузети одмах разрешење није целисходно због евентуалне ослобођавајуће пресуде. У оваквим случајевима требало би установити удаљење од дужности. Ако би оптужени био ослобођен судском пресудом, удаљење би имало престати, а ако би он био осуђен, имало би следити дефинитивно разрешење.

Ако би био усвојен систем да претседника бира градско веће, морало би се безусловно установити да се претседник има разрешити дужности, ако то градско веће затражи апсолутном већином законом установљеног броја градских већника. Претседник градске општине је извршилац одлука градскога већа и њему се мора дати једна есрикасна мера противу претседника, којим би га могао принудити да његове одлуке савесно извршује. Уосталом, када су у питању послови из самоуправног делокруга, над претседником појављује се као надзорни орган једино градско веће, што оправдава једну овакву меру. Претседнику градске општине, поред осталога, поверено је и вршење послова државне управе. Ако он ове послове не би вршио, излаз је отворен у § 137: те послове може да изврши надзорна власт на рачун града. Само често невршење ових послова могло би бити разлогом за разрешење, али би и ту требало установити каутеле, који ће спречавати злоупотребе државне управе. (Разрешење би се могло предузети, тек пошто је претходно претседник на то упозорен; противу одлуке о разрешењу допустити заштиту управног суда итд.). Што се тиче градскога већа, ту може бити речи само о целом његовом распусту, изузев случајева када се појединац разрешава због губитка услова за градског већника. Ово стога што се као градски орган појављује цело градско веће а не поједини већници. Ако поједини већник неће да учествује у раду градскога већа, то је ствар градске самоуправе коју она сама има да расправи. Са те претпоставке полази и садашњи закон, јер он у § 70 предвиђа казну због недолажења на седнице и овлашћује градско веће да разреши већника, ако у току једне године изостане са више од половине седница, а изостанке не оправда. ОтудЗ) нема логике, када се у § 138, поред осталог, Министар овлашћује да може разрешити и појединог већника ако не врши уредно своје дужности. Разрешење целога градскога већа претставља једну тешку меру, јер је то систирање градске самоуправе, која је граду законом призната. Наместо изабраних органа у таквом случају државна управа преузима на себе одговорност за вођење градских послова. Зато се оваква мера може предузети само у крајњим случајевима, који таксативно морају у закону бити набројани. Ако имамо пред очима функционисање градске самоуправе, онакву каква се она у пракси манифестује, морамо признати, да је за нормалан ток послова најважнији акт градскога већа доношење градскога буџета. Ако градско веће буџет донесе, за ту годину је обезбеђено нормално функционисање градскесамоуправе. Ако има буџета и ако је у првој години градско веће извршило избор прет-