Општинске новине

Стр. 584

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

стриктно применом § 102. — т.ј. одабирање конкурената кроз често сито. Досадашњом праксом Државног савета, а на основу § 104 потпуно је пречишћено питање стицања права на личну пензију у вези са раније признатим годикама службе по чл. 14 Статута О. Б. Државни савет стриктно :заступа гледиште да градски службеници стичу право на личну пензију после десет година ефективно проведених у градској служби без обзира на време које се раније урачунавало за стицање права на пензију у смислу чл. 14 и 60 Статута О. Б., с тим, да им 1 се раније време проведено у државној служби пре ступања у градску службу рачуна само при одмеравању количине пензије. Овај скроз несоцијалан и неправичан пропис унео је огромну заоуну и изненађење међу градским службеницима, анарочито саобзиром на пропис става II § 159 који је целом закону дао повратну снагу у ништењу закониго стечених нрава, што је јединствен пример у нашем законодавству. Док нису почеле да падају пресуде Државног савета, градски службеници били су тврдо убеђени да се пропис § 104 не може применити са повратном снагом, базирајући го своје убеђење на принципе теорије о стеченом праву, али је стварност доказала да је теорија само теорија и ништа више. Градски службеници нису овим законским прописом добили ни ону законску заштигу коју су државни чиновници добили прелазним наређењима Закона о чиновницима од 31 марта 1931 године. Док су државним службеницима сва стечена права остала нетакнута, па чак и право на стару плату, ако је она била већа од плате коју би требало да примају по новом закону, дотле је градским службеницима укинуто и право сталности у служби као и већ стечено право на пензију! Истина, § 161 предвиђено је да се градским службеницима који су по досадашњим прописима имали сталност исплати, у случају отпуста, извесна отпремнина; али је то ништавна цена за добро и њихова права одузета овим законом. Изједначење градских и државних службеника постигнуто је али само на огромну штету права градских службеника, који су према државним испали пасторци Закона о градским општинама. Градски службеници нису ово заслужили ни својим родољубивим радом, ни својим друштвеним положа]ем, јер су исто тако лојални грађани и добре патриоте, као што су и државни службеници. По једном конкретном случају истакнуто је пред Државним саветом питање, на основу чл. 14 и 60 Статута О. Б., да ли један градски службеник може бити отпуштен из градске службе пре него наврши десет година ефективне градске службе без обзира што је не-

посредно прешао из државне у општинску службу и што је на дан отпуста из градске службе имао више од десет година непрекидне државне и градске службе, признате од свих статутом надлежних форума Београдске општине. Државни савет одбацио је тај део тужбе заинтересованог службеника пресудом својом Бр. 12891/36, а са разлога: ,,У Закону о градским општинама (§ 104) прописано је, да се одредбе о престанку службе, које важе за државне службенике, имају примењивати и на градске службенике, у колико овим законом није другојачије одређено. У погледу престанка службе овим законом није ништа другачије одређено, а осим гога у ногледу прелазним наређењима (§ 156) прописано је, да постојећи општински статути и уредбе остају у снази у колико нису у противности са овим законом.'' Према томе, у колико би одредбе статута Општине града Београда, односно престанка службе градских службеника, и биле друкчије од оних које важе за државне службенике, оне су престале важити, те је у томе погледу неосновано тврђење тужиочево, да му служба није могла престати на овај начин, пошто зато нема основа у статуту. Са истих разлога се и питање о исправности његовог отпуштања из градске службе, које је овде проведено, има расправити по одредбама чиновничког закона, које важе за престанак службе државних службеника (§ 104 Закона о градским општинама)." У вези са оваквим гледиштем Државног савета намеће се једно интересантно питање у вези са прописом чл. 65 статута О.Б., по коме је општинским службеницима у Београду било признато за пензију време проведено у својству општинских дневничара, а на основу претходног специјалног решења општинског суда. Ценећи предње разлоге Државног савета у вези са § 113 Закона о чиновницима долази се до закључка да се по Закону о градским општинама ни го време не би могло признати градским службеницима у Београду за стицање услова за личну пензију. Закључак је, на жалост, поразан, али стоји. Тачност нашег закључка поткрепљујемо и разлозима једне од многих пресуда Државног савета, а који гласе: ,,По § 159 ст. 1 тач. 2 Закона о градским општинама, права која су по досадашњим прописима призната градским службеницима ограничавају се следећим: призната права која су у противности са одредбама §§ 100 и 104 Закона о градским општинама свешће се сходно тим одредбама. А по § 104 на који упућује поменути пропис, одредбе за државне службенике... о престанку службе, о пензијама имају се сходно смислу примењивати и на градске службенике, у колико овим законом