Општинске новине

Др. Мидорад СтанојевиП, начелнић министарстба у пенс., ђећнић града Београда

Др. Едуард Бенеш (Наставак).

VII ,,Повластице и права из ропства немају никакова ни смисла ни значења у слободној рођеиој држави. Провинцијалне ознаке и тзв. повластице у склопу туђинских тела прашина су коју имамо да отресемо са ципела ступајући у свети храм народне слободе. Стварамо тијело посве ново, унашамо у № сваки све што највеће имамо, кидамо са појединачном прошлошћу и стварамо заједничку нам будућност, за свих исту и истоветну". (Егапк Ро1оспјак: 1х Етј^гас^је 8У. I. «1г. 110). Кад је Масарик, по свршеном рату, ступио на слободно тле своје отаџбине прва му је брига била да се збришу и забораве све ознаке и традиције аустријске прошлости. Његова, тако рећи, прва реч упућена своме народу била је: „одаустријанчите се '! Масарик је осетио да је то први услов за темељно стварање и уређење нове и срећније независне отаџбине и снажне Чехословачке државе. Чешкн народ, од свију народа у бившој Аустро-Угарској монархији, био је најмање поаустријанчен. Демократски дух Чешког народа, његова историја и традиције, као и систематски рад чешке интелигенције у току 19 века, сачували су дух Чешког народа од свију премиса које су биле стране његовој природи. Али и крај свега тога Масарик је сматрао за потребно да изагна све остатке старог режима из душе свога народа, који су се неопходно, током векова, увукли у мисли, рад и живот Чехословачког народа. Ми смо раније видели да је широки демократски, философски и социолошки дух Масарика и Бенеша био антипод средњевековном апсолутизму и теократском монархизму Аустро-Угарске. Они су још и пре рата ишли новим путевима, који су знатно дивергирали од путева старе Аустрије. После рата они су снажно размахнули својим духовним снагама, стварајући посве нове услове за опстанак и напредовање свога народа и своје државе. Демократски дух Чешког на-

рода дао је услове и маха за рашчишћавање заоставштина Хабсбуршке монархије. Као што позни снег под утицајем топлог пролетњег сунца ишчезава, тако је брзо почео, после ослобођења да ишчезава дух аустријанштине, под утицајем демократских и хуманитарних назора Чешког народа и социјално-политичких принципа чешке интелигенције. За ослобођење Чешки народ је био сасвим довољно припремљен, јер је имао (па донекле и Словаци) све потребне политичке, психолошке, моралне и културне предиспозиције. Наш народ је имао сасвим другојачији историјски удес! Ми нисмо имали то, да га назовемо сажетим појмом, психо-културно јединство. Ми бисмо могли наш народ да разделимо у главном на три оваква психо-културна појаса и то: 1) патријархално-демократски појас (Србија и Црна Гора); 2) Турско-феудални појас (јужна Србија) и 3) Аустро-Мађарски психо-културни појас, коме су били подложни сви наши крајеви из бивше Аустро-Угарске монархије. Србија и Црна Гора ишле су у развићу своје материјалне и духовне културе самосталним ходом. У том стварању има нечег дилетантског и недовршеног, али је то било сопствено стварање, које је развило у нашем народу тога појаса смелост, самопоуздање и најзад својствену оригиналност. То је наше самостално национално стварање, које је у току 19 века начинило од раје слободног сељака, од чипчије грађанина, од роба, који је сам био предмет трговине, трговца, занатлију и у опште националног привредника. Наша браћа под Аустро-Угарском за то време била су у перманентној борби за одржавање свога језика и своје националности. О неком самосталном стварању тамо није могло бити ни речи. Наш пак народ, из турско-феудалног појаса, био је до ослобођења у свима својим материјалним и духовним манифестацијама пригушен. Србија и Црна Гора, које су водиле и извојиштиле победу ослобођења и уједињења нашег народа, и по својој традиционалној величини и по бројности свога становништва, нису биле у стању да тај свој патријархални демократизам, или како би Кауцки ка-