Општинске новине

Стр. 620

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Пре свега, утврдили смо службеним цифрама, да су градске општине, и ако са релативно слабим финансиским сретствима на расположењу, ипак у већини случајева савесно трудиле да неупослене радне снаге помогну, нарочито преко зиме. Наши анкетни подаци односе се на 50 градова од 75, колико их укупно има. Издате суме за незапослене кретале су се у градовим,а од 1,4% до 3,8 од укупних градских буџетских издатака (овде нису урачунати ванбуџетски прирези за неупослене). Само у 48% од анкетираних градова било је координиране акције између градске општине, радничких уреда и комора, јавних берзи рада, бановине, радничких синдиката или добровољне приватне иницијативе. Нарочито на организовању зимске помоћи за неупослене. У 54% анкетираних градова вршена је исхрана извесног броја неупослених радника (од 150 па до 4800 оброка дневно) путем јавних кујни. 50% градова трудило се да пружи неупосленима помоћ и у виду станбеног збрињавања, делења одеће или давања бесплатног лечења, а у 27 градова посвећена је нарочита пажња збрињавању деце неупослених. Градске општинске управе у 16% анкетираних градова узеле су на себе и дужност интервенисања код индустриских предузећа и свих осталих послодаваца ради што већег упославања, повишења наднице, утврђивања миним!алних надница, максимирања радног времена, неотпуштања радника ан мас, и свих других детаља из радних односа. У 68% анкетираних градова извођени су комунални јавни радови ради упошљавања неупослених, али у апсолутној већини случа[ева врло уских сразмера! Седам градова установило је због упослења незапослених специјалне Социјалле одборе, 12 градова Акционе одборе за зимску помоћ, 4 града Помоћне одборе и 1 град одбор Социјалне мисије. Фонд за збрињавање незапослених установило је три града, а два града креирали су и специјалне отсеке за збрињавање неупослених. Специјалну таксу за збрињавање неупослених увела су два града, а разрез процента на потрошак електричне енергије за помагање неупослених — један град (Сплит), Један град координираном акцијом увео је „унапред фиксиране обавезне добровољне прилоге", а два града створила су фондове за неупослене на бази паритетног улога радника, послодаваца и општине. 34;% од анкетираних градова само су помагали приватну хуманитарну иницијативу на помагању неупослених, у колико ју је уопште било. 12% градова изјавили су, да су и сами у тако тешкој финансијској ситуацији да су у немогућности да ма шта озбиљније учини за незапослене, а 8% од анкетираних градова тврде, да у њима уопште нема — незапослених! (Срем.

Карловци, Зајечар, Петриња итд.) Оно што је нас највише чудило, то је факат да је у преко 50% анкетираних градова целокупна акција на збрињавању неупослених задржала застарели оквир хуманитарне милостиње, а да 24% од анкетираних градова, нису уопште ништа конкретније предузимали на помагању неупослених! Ми смо још на Конгресу градова, одржаном 1933 године у Новом Саду, у своме конгресном предавању о социјалним дужностима градских општина према неупосленим грађанима, оштро устали противу оваквог система хуманитарне ахције и предложили један програм координиране комунално-социјад.не делатности на сузбијању неупослености! Тражили смо, да се на ово социјално старањене гледа више кроз наочарз филантропске акције, него кроз свест о социјалној дужности друштвене заједнице. Предложили смо, што је Конгрес градова кроз своју конгресну резолуцију једногласно и усвојио, да се место скупљања добровољних прилога уведе у градовима обавезни комунално-социјални прирез*) за неупослене на бази прогресивног оптерећења. Исто тако предложили смо да се добивени приходи од социјалног приреза уносе у фонд за неупослене, из кога ће се фонда финансирати продуктивни јавни радови итд. итд. Нажалост, овај предложени комунално-социјални прирез за неупослене увело је до сада само осам до десет градова, од којих свега три на предложеној прогресивној основи. Нзегови резултати били су задовољавајући. Само што је на место прогресивне основице најчешће дошао обичан социјални прирез на државни непосредни порез... Све градске општине, које су уопште помагале неупослене, трудиле су се да са једном 1 очинском фамилијарношћу, која је урођена нашем народу, одрже у животу и здрављу своје неупослене грађане, довијајући се на сто начина, који се не виде у буџету и које само благородна савест изналази и осећа. Само, нажалост, у преко 60% случајева сва је та помоћ била више да умири савест друштвене заједнице, него да стварно помогне неупослене и створи им здраву могућност да својим радом издржавају себе и своје породице... У оквиру хуманитарно-филантропске делатности, највише активности у помагању неупослених показала је Београдска општина у току прошле зиме (1935/1936 год.) Београд, код кога је од увек развијен осећај за хуманом 1 приватном иницијативом, одазвао се својој општини и у координираној акцији створен је Акциони одбор за помагање неупослених и незбринутих преко зиме! На челу Акционог одбора била је лично Н>. Кр. В. Књегиња Олга. Иницијативу за координирани рад у зимској помоћи неупосленима *) Исти предлог поднео је и град Бјеловар.