Општинске новине

"18

Урбанистичка хроника

Рушење ћафане „Албаније"

Време чини своје. Мења људе, појмове, руши и зида — грађевине. Старог Београда полако нестаје да би уступило место новом, мање присном и романтичном али зато већем и технички лепшем. Што се некад код нас сматрало пристојним и солидним у грађевинском погледу према тадашим појмозима а нарочито према финансиским способностима старих Београђана, данас је несолидно, ружно и нико више тако не гради. А ако је једну такву несолидну, по

Кафаиа .Длбанија" која је ових дана порушена.

данашњим појмовима, грађевину добро оштетио још и зуб времена, онда то постаје „зграда склона паду", која се по §§ 94, 95 Грађевинског закона мора порушити. Користећи се својим законским правои а у циљу да посредно примора сопственике београдских страћара да на њихово место подигну нове, модерне зграде и тиме улепшају стил Београда који је остао запуштен, Београдска општина је 17 окт. 1936 год. помоћу својих ватрогасаца порушила једну такву зграду: — свима добро познату кафану „Албанију". Ми се као хроничар нећемо упуштати у процењивање исправности са правне стране, њеног рушења, — то правници треба да знају боље од нас, али као урбанисти са једне стране поздравићемо оправдана

стремљеша грађевинског одбора да на сваки могући начин припомогне што бржем модерном изграђивању нашег сити-а. Београд троши годишње просечно око 70 милиона приватног новца на своје подизање и улепшавање (не рачунајући ту државни новац за јавне зграде, ни општински за калдрму и паркове). Па ипак резултат није задовољавајући, бар што се тиче центра, јер периферија расте а центар се не изграђује. При једној тако повољној грађевинској коњуктури, центар би морао далеко боље да изгледа. То захтевају и интереси естетике и интереси нашег угледа пред светом. Али индоленција и тврдичлук многих наших сопственика имања у центру, претстављају једну озбиљну сметњу подиЈања Београда, према садашњем нашем законодавству. Зоог тога грађевински одбор, коме је на души подизање Београда, ваљда са највећим задоеољством чека сваку могућу указану прилику да ту индоленцију иреокрене у користан рад. Случај са рушењем „Албаније", потпуно на закону могућ, је само један од примера колико је градском поглаварству стало да Београд што пре добије ново, лепо лице. Ми то свесрдно поздрављамо, али са друге стране желели би да и овог пута човечански зажалимо за једним Београдом кога ће полако нестати. Ко год је посматрао, немилосрдно откидање трулих дасака ватрогасним пијуцима, скидање фирме изнад вратију, оно друштво људи што су се сакупили, тобож из шале, да око чаше вина одрже „парастос" „Албанији", морао је осетити извесну носталгију за старим Београдом. И ма колико свакоме од нас да је саевим очигледна и јасна неминовност рушења једне такве зграде, ипак лица посматрача са тротоара нису била озарена, већ су скоро сви инстинктивно осећали жалост за „старим добрим временима", које немилосрдно гази ново, културно и пуно нервозе доба. Међутим, не треба сметнути са ума да је општина овде порушила само једну стару, трошну грађевину која не претставља никакав историски објекат вредан пажње. Да је овде у питашу била каква значајна грађевина из наше прошлости, општина не само што је не би порушила већ би и помогла да се зграда оправи и одржи. Овако, све старе зграде које претстављају опасност од рушења потребно је порушити, да би се што пре дошло до једног новог, модерног Београда. Арх. Др. П.