Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 709

мо. Најзад треће лице Београда је туберкулозни Београд, због кога треба ми сви да се озбиљно забринемо. Доиста, Београд је најтуберкулознија престоница у Европи, јер у њему умире од туберкулозе сваки трећи или просечно по три лица дневно, што за годину дана износи од прилике 900 до 1000 лица. Сваке године, дакле, Београд губи само због туберкулозе око 1000 својих грађана од којих су добре две трећине младићи и лица у пуној продуктивној снази. Што се пак броја туберкулозних Београђана тиче, он би, према свима околностима и вероватноћама за Београд износио најмање 20 пута више од умрлих а то је око 20.000, што би значило да у свакој другој кући Београда има по један туберкулозни болесник. За Београд би се, према томе, могло рећи да је једна велика болница за туберкулозне, с једном разликом, ипак, што врло велики број туберкулозних болесника нема у њој ни своје посебне постеље а камо ли засебне одаје и одговарајаче лечење! Како се уопште лече туберкулозни Београђани? Имућни и осигурана лица више мање добро по санаторијама и другим климатским местима а сиромашни и средњег стања лица, интелектуалци и др. како ко може, али готово у већини никако, јер им недостају најосновнији услови за то, постеље. Све до 1910 год. туберкулозни Београђани лечили су се у старој државној болници, заједно са осталим болесницима, располажући како кад са 10—20 несигурних постеља за све Београђане. У то доба, на моју личну интервенцију код Министарства, одвојени су, први пут код нас, туберкулозни болесници у засебне одаје, одељења по баракама. 1912 год. отворена је у реограду прва болница за туберкулозне на Врачару, која је била прва и у целој држави. Ову је болницу подигла на мој предлог, Општина града Београда и предала држави на слободно руковање. На жалост, после рата Министарство здравља враћа болницу Општини и ова је, на молбу Медицинског факултета, поклања факултетуза научне сврхе! Врло отмено и поучно! Снобовски! 1912 год. држава, опет на моју интервенцију, подиже у Београду једну дивну болниЦу — санаторијум за туберкулозне болеснике са 200 постеља. На жалост, само половина од ових постеља одређена је сада за праве туберКулозне болеснике и то не, дода]ем одмах, само за туберкулозне Београђане већ и за туберкулозне болеснике из свих других крајева наше велике државе. На тај начин, место 500 туберкулозних постеља, које би Београд у најмањој мери требао да има, туберкулозни Београђани могу се користити само „мрвицама" од постеља у државној болници, које претекну иза болесника ван Београда. Није боље ни са туберкулозним Београ-

ђанима по својим домовима. По извештају антитуберкулозних диспансера и статистикама социолошких теренских анкета г. Сл. Видаковића, претседника Социјалног одбораЛигепротив туберкулозе, око 70°/о туберкулозних Београђана немају засебних постеља ни по својим домовима, већ их деле са члановима своје породице, обично са децом', а већ о засебним одајама и да не говоримо, јер су оне још ређе. Па се још чудимо откуда толико туберкулозних болесника у Београду, нашем дивном Београду! У Београду постоје само два антитубер^ кулозна оруђа за борбу а то су: Лига против туберкулозе и два антитуберкулозна диспансера. Али и поред њиховог активног и веома пожртвованог рада, они постижу врло слабе резултате, јер им недостају главна оруђа: (постеље за болеснике. На тај начин, о неком рационалном лечењу туберкулозних Београђана а тим пре о некој активној и ефикасној борби против туберкулозе у Београду, не може бити ни говора: ми још само разговарамо и кројимо планове за то, док Београђани, кошени туберКулозом, непрестано падају, падају као снопље. Привредно-економска штета коју Београђани трпе само због туберКулозе може се оценити од прилике на 65,000.000 динара годишње, или око 290 динара на главу становника Београда, Огромна штета! Међутим, с овом једногодишњом штетом могло би се опремити 5С0 туберкулозних постеља по разним установама а за издржавање истих довољна. би била само камата од ове суме за идуће године! [ ч Београд се, нема сумње, стално подиже и улепшава. Подижу се чак и ретке зграде и установе. Једном речју, Београд се труди да постане један модеран и велелепни град. И биће, ако већ није! Али ипак културан неће бити, и неће бити све дотле док мирно посматра праве хекатомбе својих грађана од једне болести која се може зауздати и бар стишати, ако не баш и уништити. "Довољно би било, бар за почетак, да Београч има 100 постеља за своје туберкулозне болеснике, пола за лечење а пола за смештај неизлечивих, па да питање туберкулозе у Београду крене с мртве тачке и Београд би одједном 1 пошао путем ка културном граду. У погледу циља са свим је свеједно где би се ове постеље наместиле (санаторије, болнице, азиле и др.) али у погледу финансијског ефекта, који данас доминира свуда, мислим да би за смештај и лечење туберкулозних Београђана била једна болница у околини Београда најподеснија установа. Да ли ће и Београд једном поћи пут културног града, зависи од његове Управе поглаварства. Ценећи пак досадањи разуман и увиђаван рад данашње управе надајмо се, да ће он ускоро, заиста и поћи.