Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 721

што их и сам Закон назива^ али ови други могу бити бирани и ас1 ћос или пак и они могу бити формирани тако, да се једном одбору увек инносе на проучавање предмети по једној грани градске самоуправе. Пословник мора одредити број и једних и других одбора и начин избора њихових чланова, ако већ напред није обухваћено општим одредбама о свима изборима, које има градско веће да врши. Даље би пословање одбора имало бити нормирано слично пословању градскога већа. Ту би се детаљно одредило: ко сазива одборе и како се доставља позив, где се одржавају седнице, како се они конституишу, њихов кворум за решавање, одржавање дисциплине на Седницама, начин гласања и т .д. Мора се имати на уму, да су стални одбори у ствари мала градска већа и да пословник за њих треба да садржи скоро све оно, што и за пословање градског већа, а осим тога још и оно, што за пословање градскога већа садржи сам Закон о градским општинама. Специјално се код одбора за проучавање предлога мора одредити начин формулисања одлуке чије се доношење предлаже градскоме већу, као и да ли ће се у појединим стварима као известилац (референт) појавити пред градским већем један одборник или градски чиновник. И питање вођења записника на седницама и једних и других одбора мора се детаљно нормирати у пословнику, пошто у томе погледу такође не налазимо никаквих одредаба у самоме закону. Готово сви градови у Хрватској и Славонији имали су детаљно израђене пословнике за градско веће и поједине одборе. Ти пословници могу бити свима градовима основа на којој ће израдити своје пословнике. Код овога мора се обратити пажња на прописе §§ 6979 Зак. о град. општинама, пошто ови прописи претстављају ограничење за градску самоуправу. Пословник не би могао садржати и такве одредбе, које би се противиле прописима који се већ налазе у Закону. За израду пословника као углед могу послужити и пословници за Н. Скупштину и Сенат, као и пословници за инострана градска већа. Све то, разуме се, уколико одговара потребама града и уколико се не би противило цитираним прописима З.г.о. III Трећи по реду статут пред чијим се доношењем налазе градови био би стутут о градским службеницима. Претпројекат овога статута већ је израдио Савез градова и ја сам имао прилике да се упознам са његовим одредбама. Г. др. Фугер, град. савет. из Земуна, споразумно са мном ставио је примедбе на тај пројекат, које су достављене Савезу градова. Нема стога потребе да овде улазим у детаљно разлагање о томе статуту. Ограничићу се само на неке

напомене, које су непосредно у вези са Законом о градским општинама. За израду овога статута Закон није граду оставио потпуну слободу. Напротив, из његових одредаба јасно проистиче, да је градска самоуправа ограничена тако, да својим службеницима не може признати већа права него што их имају државни службеници. Постављена је граница преко које се не може ићи навише, док доња граница уопште није повучена. То значи да би градови у својим статутима службеницима могли признати и мања права од оних која су призната државним службеницима. Нарочито ово важи за њихове принадлежности. Сам Закон (§ 100), одређује, да градски службеници не могу имати већу плату и положајни додатак од државних службеника одговарајућег положаја. Уредба о смањењу принадлежности од 17-1Х-1935 год, поставља ограничење и у погледу додатака на скупоћу, тако да градови не могу ни путем ових додатака поправити материјални положај градских службеника. Значи, да градови не би могли својим службеницима одредити ни додатак на скупоћу већи од онога који уживају државни службеници одговарајућег положаја, ако би се одлучили да овај додатак уопште уведу. Али, ако се коректура не може 'чинити додатком на скупоћу, могао би се материјални положај градских служ*беника, нарочито оних на нижим и најнижим положајима, поправити тиме, што би им се доделила станарина или специјални додатци, или признало право на одело у натури и т. сл. Ово нарочито за оне службенике, којима се поверава непосредна наплата градских дажбина (наплаћивање општинских такса, трошарине и т. сл.). Често пута ће неправилним радом ових службеника градска општина бити много више оштећена, но што би износиле награде, које би им обезбедиле минимум принадлежности за живот и отстраниле их од искушења, да недостатак новчаних средстава евентуално попуне несавесним вршењем службе. Још једна напомена, када је реч о принадлежностима градских службеника. Градска општина не може се у овоме питању руководити начелима која важе за приватно газдинство. Она приликом узимања у службу не решава само проблем извршења појединих њених послова, већ социјално збрињава један велики број лица. Дакле, и тај социјално-политички моменат мора играти видну улогу у питању одређивања не само броја градских службеника већ и њихових укупних принадлежности. Специјално, што се тиче систематике статута, не остаје него да се пође оним путем, који ј-е усвојен у Закону о чиновницима. Службенички статут има да реши статус градских службеника у целости. Службенички прописи најбоље су засад кодификовани у чиновнич-