Општинске новине

Наша анкета: шта треба мењати у Закону о градским општинама

Др. Стеван Сагадин претседнић Држабног савета Краљебине Југославије

О заћону о градовима од 22 јула 193Ф год.

Пошто сам као члан комисије сарађивао на изради нацрта закона о општинама и закона о градовима у год. 1926 и 1927, а тада израђени нацрти су служили као основ за предлоге закона који су у 1933 и 1934 г. предложени Народном представништву и постали законима, тешко се решавам, да се одазовем жељи уредништва „Београдских опшггинских новина", да нешто допринесем од Канцеларије Савеза градова покренутој анкети о закону о градовима, јер могућно нисам довољно објективан, бранећи односно критикујући донекле дело за које носим и сам нешто одговорности. После одличног чланка г. Оцокољића у 8 броју „Београдских општинских новина", са којим се потпуно слажем, не бих имао ништа нарочито да кажем. Сем тога ми нацрти из 1927 год. — доцније се моја сарадња није више тражила — нису при руци, да би их могао упоређивати шта је све у оним нацртима „поправљено". Ипак ћу покушати, да изнесем неке своје мисли о извесним питањима која су покренута анкетом Савеза градова, да се проблеми са свију страна осветле и разјасне. 1) Први покушај унификације, законодавства о градовима учињен је већ, мислим, још 1922 год. О тада израђеном нацрту дао је проф. Полић поразан суд у своме предавању о нацрту закона о градовима из 1927 у правничком друштву у Загребу. Ствар је, срећом, заспала, све до 1926 год. Нацрти, израђени у 1927 год., опет су почивали све до 1933 год., Већ из тога се може видети, да се унификација ове правне материје није осећала као нека хитна, неодложива и насушна потреба градова самих. Ма које од затечених правних подручја узели, свуда су били градови законима уређени и у могућности, да врше своје самоуправне и наложене им задатке и да раде на напредовању своме и својих становника. Напредак који су учинили неки градови у времену од уједињења па до доношења закона о градовима, речит је доказ, да се разлике у уређењу градова нису од самих градова осе-

ћале као неки недостатак, као нешто, што треба што пре уклонити и по сваку цену. Те разлике биле су продукт живота, историског развитка, одговарале су фактичким разликама у степенима цивилизације. Биле су сувисне од многобројних околности, нарочито и од целокупног правног поретка. Правно уређење градова у појединим затеченим посебним правним подручјима датирало је махом од пре много деценија; становништво и чиновништво се је на то уређење било навикло, а у колико ]е у опште било са те стране жеље, да се дође до унификације, било их је увек под прећутном претпоставком да се правно уређење дотичног подручја из којег жеља за унификацијом долази, прошири као „најсавр1шеније" на остала подручја. Унификација законодавства о градовима има више свој извор ван самих градова него у њима самима. Она је само једна карика у ланцу унификације нашег правног поретка уопште, а потиче, у колико није само последица опште тежње наших законодавних и политичких чинилаца — тогђиз е^аПсиб — највише из потребе наше центр.алне управе, која је имала надзорну власт над органима градова, па је вршењу те власти разноликост организације градова била на сметњи. Могло би се поставити питање, да ли је, у очиглед толике разлике у степенима цивилизације између појединих покрајина, — да упоредимо само наш северозапад са југоистоком —, а ова се разлика најречитије испољава у градовима, њиховом уређењу, њиховом животу, у осећању њиховог становништва за комуналне потребе, било у опште индицирано, претежно ради интереса централних надзорних власти и због „јединства државе", „стварање југословенске психе", „интегралног југословенства" итд. приступити већ сада доношењу једног закона о градовима и шта се је, под претпоставком, да сам закон одговара у главном свима постулатима једног модерног уређења градова, могло стварно тиме доброг за наше градове постићи. Свако изједначење је у земљи толиких разлика културе и ци-