Општинске новине

Стр. 684

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

се од стране државе градовима налажу терети за државна надлештва и слично и тиме слаби финансиска моћ градова за самоуправне задатке. О проблемима градског заступства, праву гласа, систему избора већника и управе за правника који се не бави активном политиком тешко је лисати, јер се код нас сва та питања третирају са чисто политичког становишта. Истина, сваки избор је ро1Шсиш. Ако овде уложим своју реч „деполитизацију" градова (и општина), имам у мислима само одвајање комуналне од опште државне политике. Други су проблеми које имају решавати локална комунална тела, нарочито градови, а други које решава држава. У циљу деполитизације градова може се у самом закону о градовима много штошта учинити. Ту долази на првом месту питање самог права гласа. За изборе народних посланика (и доцније за изборе бановинских већника) је опште и једнако право гласа ван питања. Код комуналних тела ствари стоје друкчије. Несталност оног дела становништва које за град није везано непокретним иметком, занатом, индустријом, службом, већ сама по себи умањује ако не сасвим угушује интерес тога дела за просперитет града. А код општег и једнаког права гласа је баш овим масама дата често у руке судбина животних питања града. Не мислим на укидање или сужавање општег права гласа. Коректура се по моме мишљењу може наћи само у увођењу плуралног сстема на тај начин, да се осталим, стабилним слојевима становништва признаје још' по један глас. Што се тиче права гласа жена, крајње је време, да се неудатим, разведеним и женама удовицама, које управљају некретнинама, занатом, индустријом, или су, бар оне са средњом или вишом школском спремом, у јавној служби; признаје право гласа. Пропорц је у нашим приликама апсолутно потребан, а веће градова треба за изборне сврхе поделити на квартове. Обнављање заступства не треба да се врши један исти дан у целој држави, чак нити у целој једној бановини, јер и то доприноси да се у локалне изборе уносе политичка гледишта која су или треба да су им страна. У вези стиме је питање избора општинске управе, нарочито претседника. Изравним његовим избором од стране бирача уносе се и овде више општи политички моменти. Да се то избегне, греба да претседника бира само веће. Што се тиче питања, да ли колегијални систем градске управе заслужује предност пред монократским системом који је у нашем закону усвојен, мора се признати, да је колегијални систем свакако ближи идеји чисте самоуправе него монократски. Али мора се имати на уму, да је колегијални систем! постојао само у једном делу градова, да послови

градске управе у наше доба изискују један добро извежбани бирократски апарат и да би завођење колегијалног система имало за последицу, код нашег менталитета, за нашу јавну управу, у колико се врши по градовима, само још повећање политичког утицаја, а не његово смањење. Од многих страна замера се закону, што се је ограничио на егземпликативно набрајање оних послова који сачињавају природни, самоуправни делокруг града, а није прописао које дужности припадају граду као његов облигаторни делокруг. Држим да ове замерке и односни предлози нису на месту и да су у опреци са самом идејом самоуправе. Самоуправа баш значи, да се оном телу којему се признаје, оставља, да оне интересе који су му остављени у самоуправу, задовољава само по својој увиђавности и са својим средствима, и да се држава у тим стварима одриче своје ингеренције. Самоуправни принцип је већ довољно окрњен са такозваним пренесеним делокругом и не би требало, да се систем налагања управних задатака на туђа леђа и средства проширује још на самоуправни делокруг. За осигурање, да ће градови вршити у своме самоуправном делокругу своју дужност онако како то савремени комунални живот захтева, потпуно је довољан пропис § 136 који даје надзорној власти могућност интервенције, а да сама идеја самоуправе не буде директно компромитована. За постигнуће пак оног, што се таквим предлозима стварно хоће, стоје јавности друга средства на расположењу, као што су критике, подучавања, и слично путем штампе, јавних предавања, информативних путовања, и уопште све, што служи дизању нивоа цивилизације и културе а нарочито свести грађана о социјалним и комуналним дужностима. Одредбе закона о градским службеницима исто тако су предмет многе критике. Колико се тиче само оних одредаба које се налазе у одељку VI (§§ 99—112), мислим, да су замерке неосноване, сем одредбе у § 100 о висини принадлежности, и у § 104 о рачунању времена у државној служби. Закон поставља само најглавнија начела, а све друго оставља градским статутима, што је потпуно у смислу идеје самоуправе. Противи се овој идеји само пропис §; 100, јер се ограничује самоуправно тело, да даје веће, место да се обавезује, да не даје мање принадлежности него што их уживају државни службеници. Прописом § 104/2 безразложно се отежава прелаз државних службеника у службу градова. Одредбе закона о чиновницима у прелазним наређењима, коликогод су за критиковање, не спадају у овај оквир. Најтеже и најболније питање за наше самоуправе, а нарочито још за наш« градове, јесте питање буџетирања и финансија. Сваки искрени пријатељ праве самоуправе мора би-