Општинске новине

Стр. 934

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ми нећемо да улазимо у то шта бива са њиховим телима. Ми знамо каказ се процес врши под земљом, али ми нећемо на то да мислимо. Њихов земаљски /ик остаје и на одру, али иако тај земаљски лик чувамо у нашој дупш, не спречава нас да смо начи;ето с тим да је над нама једно небо где нема места телима. У шпанској религији тело и душа су насвагда спојени; у нашем бићу земља и небо нису од исте грађе. Ја мислим, да је величина на страни нашој, балканској, балканско-словенској. Не само ми, балкански Словени, него су Словени, уопште, чисти у своме култу мртвих. Ја вас морам и овом приликом потсетити на, сигурно, најграндиозније место светске књижевности. То је Толстојев опис смрти кнеза Андреје у Рату и Миру. Шта је ту Толстој дао? С оним истим реализмом, којим је сликао живог у свима његовим манифестацијама; са жизотним реализмом Толстој је описао процес умирања кнеза Андреје. Физиологију и психологију тога умирања, али је Толстој, истовремено, појмио да је само нестајање физичкога Андреје пут у један свет, који је над нами и који нема ничега заједничког с тим Андрејом;, у колико је овај и телом боравио на земљи. Старозаветници осећали су реалитет тела, а шпански католицизам је реалитет тела, једнога чулног Бога извео до крајњих граница чулности. Толстој је у сЕоме генијалном реализму старозаветно осећао тело, али је Толстој кроз свој опис смрти Кнеза Андреје, кроз тоњење тога човека у надчулни свет, пречистио хришћанску концепцију од свих старозаветних чулности. Шпанац Мигуел де Унамуно, ипак, крај свих својих софизама, верује до апсурдности у једно чулно небо. Наука Унамунова нашла је своје сатанске потврде у ексцесима грађанскога рата, који данас бесни у Ц1панији. Ваде се лешине из земље и живи људи садистичстички муче мртваце. Уништен је култ мртвих на најгрознији начин. Култ мртвих, који је увек један велики дар жизих и један благослов живима, може постостојати само дотле док ми, чувајући ликове земаљске наших покојника а не мислећи на процес, који се врши у земљи, верујемо, да ће само оно што је било добро и од духа у њима, на неки, нама, смртнима, недокучив, начин, живети вечно. И такав, колико је то могућно, пречишћени култ мртвих увиђа да је у човечанству најбоље дух тога човечанства. Онај дух што се буни на ругобе земље и који тежи да се приближи апсолутном. Човечански дух зна да не може никада ујгонути у апсолутно, али је његов неодољиви нагон да буде близу апсолутнога, божанског. Мигуел де Унамуно брани једну религију, која је свога Бога учинила чулником и која је тога Бога мучитељски разапела на крст. После крста васкрсло је — како кажу — тело тога Бога. Ми се питамо: зашто је било потребно да васкрсне тело онога који је позван да буде само душа и дух? Под учењима, да је бог и телесник, шпанска инквизиција је мучила људска тела исто онако, као што је био мучен Бог, у име чије је она вршила злочине. Мучећи људска тела, шпанска инквизиција је хтела да спута људских дух, тежњу, божанску тежњу тога духа да се приближи апсолутном. Мигуел де Унамуно велича Лојолу. Унамунова критика инквизиције не буни се искрено првтиву свих изопачености и недела,

која је та инквизиција починила над људским духом. Зато је разумљипо, што је он данас теоријски носилац шпанске реакције. Ми не знамо, ко ће тренутно победити у Шпанији, али знамо да, акр би и Ћобедила шпанска реакција, људски дух неће престати да чезне за својим висовима. И, исто тако, знамо да ће словенска раса, баш зато што је кроз своје генијалне појединце разумела потребу људске душе, да буде верна само себи, да ће једино она, словенска раса, бити у стању да изведе свет, човечанство, из овога сплина под којим данас стење. Кад буде дошла та чудесна ера целога људскога рода, на страни словенскога духа биће и они, који се данас у Шпанијиу, боре противу реакције и теорија Мигуела де Унамуна. У даљем разлагању Господин Николајевић скренуо је пажњу слушалаца на однос Мигуела де Унамуна према Ничеу и према Достојевском. Између Мигуела де Унамуна и Ничеа постоји заједница. Ничеово учење о вечном повраћају ствари признаје бесмртност тела. Ниче је веровао да је он> такав какав је, са својом душом и својим телом, вечан. Нагон живота, који код Ничеа беше и болесна раздражљивост и помрачење света апсолутности, мешају се у Ничеовом патолошком учењу о вечном повраћају ствари. Мигуел де Унамуно одбацује Ничеово антихришћанство, али Мигуел де Унамуно би да један Христос, који се грчи у агонији, непрекидно живи и душевно и телесно... Однос овога Шпанца према Достојевском је доста чудан. И Достојевски је чулник. Он је сажаљење извео до краја, а сажаљење је излив чулности. Кроз ту чулност, Достојевски је имао неку необјашњиву везу са шпанским католицизмом. Ја се плашим да ме погрешно не разумете. Рећи, да Достојевски, велики песник словенофилске и православне Русије, има заједничког са шпанским католицизмом, изгледа на први поглед готово јеретично тврђење. Херман Кајзерлинг је у Спектруму Европе сасвим магловит када тражи додирности између Русије и католичке Шпаније, али је изЕанредно занимљив проблем католички момент у Достојевсковој сапатничкој екстази. Достојевски је сажаљиви сладострасник. Његова полна анималност трансформисала се у сажаљиву љубав према свима пониженима., а иарочито према — блудницама. Његово хришћанство је његова ерогика, и гу се пожудник сапатње додирује са чулностима шпанског католицизма. Његов Велики Инквизитор, ипак, је његова слабост пред католичком Шпанијом. То је Мигуел де Унамуно инстинктивно осетио. Оно, што Мигуел де Унамуно није разумео, то је да тај Достојевски који у животу беше подложан чак и ружним чулностима, кроз све оно што је православна Русија утиснула у његове атавизме и кроз сеоју генијалност, истовремено и трансформира своју чулност, и уништава све оно чега се тако жудно држе и његова полност и шпански католицизам. Његове сажаљиве сузе су врло много пожудне, али је тај исти Достојевски, као православац и као геније, поништио тело блудница. Снагом свога православља и силом своје генијалности, он је у својој уметности створио и чисту блудницу Соњу и Настасју Филиповну. Геније је убио телесника. Имао је Достојевски у животу своје физиологије и ружних гадних чулности, али је девојчица у причи о Великом Инквизитору — мртва. — Та