Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 937

нимљив. Тако је на првом књижевном вечеру, одржа:ном 6 децембра, г. Велимир Јанковић читао свој есеј „Друштво и књига", г. Синиша Кордић своје афоризме, г. Тодор Манојловић своје песме, г. Петар С. ГТетровић одломак из свога романа „Млади Курјак", а г-ђа Дара Милошевић, чланица Народног позоришта, рецитовала песме Милана Ракића. На другом књижевном вечеру, 7 децембра, г. Бо.жидар Ковачевић је читао своје песме, г. Живко Милићевић говорио је о „Капији слободе", роману |Стевана Ј. Јаковљевића, г. Стеван Ј. Јаковљевић читао одломак из тога свог романа, г. Никачевић, члан Народног позоришта, рецитовао стихове појединих на(ших савремених песника, а г.г. Раденковић и Новаковић, чланови Народног позоришта, извели једну сцену из најновије комедије Бранислава Ђ. Нушића „Др". — На трећем књижевном вечеру, 9 децембра, г. Сибе Миличић је читао своје песме, г. Момчило Милошевић једну своју приповетку, г-ђа Паулина Лебл Албала говорила о теми „Социјални моменат у нашој савременој приповеци", г. Светислав Петровић читао свој есеј о Алекси Шантићу, а говорни хор студентског друштва "Самопомоћ'' рецитовао песму Алексе Шантића „Сејачи". — На четврто.м, последњем књижевном вечеру, 10 децембра, г-ђа Исидора Секулић је говорила о збирци књижевних есеја Момира Вељковића „Портрети и скице", која је добила последњу награду друштва „Цвијете Зузорић", г. Момир Вељковић читао свој есеј о Милану Ракићу, г. Густав Крклец говорио о најновијој збирци песама Мирослава Крлеже „Петрица Керенпух", г-ђа Деса Дугалић-Недељковић, чланица Народног поозришта, рецитовала стихозе Десанке Максимовић, а чланице и чланови ;Народног позоришта г-ђе Стокић и Милошевић и г.г. РаденковтЉ и Живановић извели неколико сцена из новог и још неиграног комада Милана Ђоковића „Један човек мање." На овој изложби и продаји књига домаћих писаца највише успеха је имала Државна штампарија, јер је од продаје својих издања сакупила нешто преко девет хиљада динара, потом Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон а. д., које је продало својих књига за суму од седам хиљада динара. Остали издавачи морали су се задовољити мањим, куд и камо мањим приходом. Толико, видљиво и опипљиво, издавачи. А какве вајде су видели од ових „дана књиге" наши чисци? Још пре овако мршавог резултата поједини посетиоци су стављали разне, па и добронамерне ( и умесне, примедбе о оваквом приређивању изложбе и продаје дела домаћих писаца, о приређивању ове изложбе и затвореном локалу, у току циглих пет дана и само у Београду. Стога је на СЕОме |месту и тражење књижевеи!ка Дееимира Благојевића у „Правди" од- 13 децембра да „дани књиге не буду само разбибрига и разонода залуднога, доконог женског света, већ да, попут какве свечаности, опште и народне, приређивач с данима књиге изиђе на тргове, на улице, булеваре, да уђе у позоришта, биоскопе, каване и све дворане где се, иначе ради забаве, претстонички свет скупља."

* Међутим није на одмет ни оваква манифестација југословенске књиге какву, у ограниченом обиму, последњих година приређује удружење „Цвијета Зузорић", под утиском толиких говора и писања о кризи наше домаће књиге. А познато је да тему о слабој прођи домаће књиге последњих година претресају књижевници на својим састанцима и књижари на годишњим скупштинама својих удружења; о њој су многи, звани и незвани, писали и још повремено пишу, у књижевним и стручним часописима, и о н>ој су неки дневни листови организовали цео низ интервјуа и приредили читаве анкете. Тако је пре годину и по дана и „Политика" отворила анкету у својим ступцима, позвавши извесне наше књижевнике да одговоре на ова питања: „Колико наши писци зарађују од свога књижевног рада? Може ли се код нас од књижевног рада живети? Какви су односи између наших књижевника и издавача? Како се може помоћи нашим књижевницима и књижевности?" Онај који бар мало познаје ове ствари није ни могао очекивати ништа друго него да ће књижевници у својим одговорима једнодушно констатовати немогућност да живе од свога књижевног рада 'И слабу нрођу домаће књиге. Али у изналажењу кривице за такво стање и у тражењу излаза из такве ситуације ;иеђу њима већ су се појавила различна мишљења. Ипак већина њих свалила је сву кривицу на издаваче, обеђујући их да их при издавању књига не руководе културни већ меркантилни обзири. Писац ових редова био је у незавидним ситуацијама да изда о своме „руху и круху" две свеске својих књижевних приказа и тринаест мањих свезака својих превода стране белетристике. Стога му се неће моћи приговорити да говори о овим стварима, не познавајући њихову суштину. Далеко од књижевних групација, уколико их данас у нас има, он је исто тако далеко и од Издавачких предузећа, са којима није имао нити има икаквих веза. За књижаре, продавце књига, такође га и не вежу никакви обзири, ■јер ни са њима, сем неколицине у Београду, нема никаквих односа. Стога је његово мишљење о јразлозима слабе прође домаће књиге потпуно непристрасно, плод властитог посматрања и искуства и изречено на овом месту, поводом недавних „дана књиге, једино у жељи да се ствари поставе на своја права места. По томе мишљењу главни разлог слабе прође домаће књиге јесте немар наше читалачке публике према њој. А њен немар јесте последица више разних узрока. Сами писци — природно је иочети с ,њима, не чине ништа да њихова дела нађу што већу прођу код читалачке публике. Они мисле да су учинили све када напишу више или мање добро дело и нађу издавача са што повољнијим условима. У таквом случају они приме хонорар и десетак примерака гатампаног дела. Хонораром запуше неке од многих рупа у своме буџету, јер су махом, толиког материјалног стања, књиге раздају, са својом китњастијом или упрошћенијом посветом, пријатељима и рођацима и потом важно пролазе улицама, очекујући и благонаклоно примајући већином ласкаве и неискрене усме-