Општинске новине

Стр. 858

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

кгале невољнике још последњих година рата и која је била смештена према приликама, једном у баракама, једном у другам нехигијенским просторијама. Како је „Дечја станица" била примитивна и мала, није могла примити већи број деце, то и није претстављала неку стварну помоћ или заштиту напуштеној деци и многобројној ратној сирочади. У 1922 години почела су понова свој рад предратна београдска друштва за помоћ деци, а основан је и један цео низ државних и приватних установа којима је био циљ помоћ угроженом детету. Смишљено и стручно организован је рад школске хигијене, а од нарочитог значаја за стручан ниво рада на дечјем питању било је оснивање катедре за дечју медицину на Београдском медицинском факултету. У послератној деценији подигле су се у Београду поједине дечје установе, које раде предано и са стручним знањем. Ипак и поред активности на овом раду и љубави појединацазадецу, неможе сеуовим годинама још говорити о функционисању дгчје заштите. Закон о заштити деце и младежи, који је био донет још 1922 године, био је основан на раду области. Чим су области укинуте, закон није више имао извршних органа. Сем тога сви ови напори нису упоредо ишли са ванредним развитком Београда, тако да је и поред добре воље појединих друштава и власти, дечје питање у нашој престоници остало нерешено. Број незаштићене и незбринуте дзце још увек је огроман. Истините су речи нашег поборника за дечју заштиту професора др. М. Амброжића: „До сада у Београду има не мали број установа дечје заштите (приватних, државних, општинских, мешовитих). Има и не мали број организацијазадецу. Али заштите %еце нема". Београдска општина оценила је важност заштите њеног подмлатка и одлучила је да оснује један засебан отсек у коме ће се сконцетрисати сва питања дечје заштите. Тако је пре б година Централни уред за заштиту матера, деце и младежи почео свој рад. У буџету града за 1931 годину појављују се први пут позиције, које се односе на персонал Централног уреда и за издржавање деце у туђим породицама. У мају 1931 године објављен је у службеном органу града Београда „Београдским општинским новинама" Правилник о надлежности и пословању Централног уреда за заштиту материја, деце и младежи. Овај датум је значајан за комуналну заштиту деце Београда, пошто је овом законском одредбом утврђен здрав основ комуналног рада на овом пољу. Основано је надлештво у склопу Дирекције за социјално и здоавствено старање ,чија је дужност заштита детета у свим животним манифестацијама. Кахо се одојче, новорођенче и плод пре порођаја не могу заштитити без помоћи младој мајци, спада у делокруг рада ове установе и заштита матера.

Први организаторни рад Централног уреда била је израда наведеног правилника о пословању и надлежности општинског Централног уреда за заштиту матера, деце и младежи. У томе се правилнику истиче, да „Општински дентрални уред за заштиту матера, деце и младежи, руководи целокупном заштитом матера, деце и младежи на територији Општине града оеограда, у оквиру своје законске надлежности. Он врши јавну заштиту (пуну или делимичну) над свом децом и младежи, која у својој породици нису могла бити никако или нису довољно заштићзна".' Према томе, мора Уред да развија своју делатност на здравственом, као и на социјалном пољу. Он има да прихвати дете са свим његовим потребама. Дете више не лута од установе до установе или од надлештва до надлештва, него угрожено дете, чим је пронађено са стране уредских органа, збрињава се, према постојећим приликама и захтевима дечјег организма, а. сву бригу око сређивања правних и економских прилика детета спроводи ауторитативно Уред. Стога је и задатак Уреда да потпомогне старатељске власти. „У случају када се за дете не може наћи други старатељ, чиновници Општинског централног уреда могу се примити дужности старатеља, и то за једно или више деце". Ова тачка Правилника је од нарочите вакности за наше локалне прилике, јер у Београду није постојало званично старатељство, којејзсрж дечје заштите у опште, као и у осгалим модерним земљама. Јер сав план и правилници дечјих уреда у другим градовима оснивају се на званичном старатељству и највећи део директног рада Уреда је старатељска брига око својих штићеника. Чињеница да су чиновници Уреда старатељи за једно или више деце основ је за развитак званичног старатељства код нас. Централни уред поклања велику пакњу овом проблему и вероватно ће се скупљањем драгоценог материјала и искуства знатно допринети, да се питање званичног старагељства и код нас што пре реши. Јер само онда може уложени труд и сретства, одређена за дечју заштиту, донети велику корист општинама, држави и људској заједници, ако се званично и јавно буде водило о томе рачуна, да се све што је детету намењено искористи најсавесније, да се дотично дете прати, док не одрасте и не оспособи се за самосталну животну борбу. Јер сва деца којима породица из ма кога разлога не може осигурати права на живзт, морају имати уточишта где ће се званично и ауторитативно бранити дзчја права. Правилник Уреда предвиђа, такође, поред смештања деце у домовима, и збрињавање деце у отвореној заштити, оснивање сопствене колоније, као и надзор над децом до 16 година смештеном у туђој породици. На овој основи Уреду је омогућено да уистини збрине дете, јер и ако би се број дечјих домова повећао, увек постоји мо-