Општинске новине

Стр. 878

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

насељеним обалама Дунава и Мораве. Али на оне људе који се беху решили да напусте своју отаџбину, зато што им је постала тескобна и што им није могла пружити хлеб ; насушни — та забрана није могла имати никаква утицаја. « Досељенички покрет није се више заустављао. Године 1839 добила је Кнежева канцаларија многобројне молбе из Немачке, како од појединаца тако и од повише породица заједно: да им се одобри настањивање у Србији. Из поменутог написа Свет. Николајевића видимо да се при;азљивало по 33,53, 73 и више немачких породица. Државни савет, који је о томе одлучивао, обично је давао дозволу. Једини су услови били да су досељеници уредни и часни људи, и да морају прећи у српско поданство; а повластице које им је наша власт чинила, састојале су се из петогодишњег ослобођења од пореза и приреза, уз дозволу да могу слободно сећи дрвену грађу ради зидања кућа и потребних нузпросторија. Међу досељеницима било их је различног занимања: рудари, ковачи, бравари, дунђери, кројачи, књиговесци, качари (пинтери), кречари и др. Беше доста и ткача, чија судбина, како изгледа није тада у Саксонској била лакша од судбине шлеских ткача, које је велики немачки драматичар Герхард. Хауптман онако дирљиво приказао у својој чувеној истоименој драми. Треба истаћи да се међу немачким досељеницима налазио повећи број изванредно способних као и веома заслужних људи по културно и привредно подизање Србије прз читавог столећа. Тако је н. пр. Адолф Берман, рођењем Прус, био први управник и главни фактор државне штампарије у Београду. Он је већ 1831 ову просветну установу толико унапредио, да је с обзиром на прилике онога времена могла за углед служити. Други опет Прус, именом Рудолф Винклер, усавршио је још око 1834 књиговезачки занат код нас. У Београду су дуго времена сви књиговесци по Винклеру називани вннклери! Од 1835—38 помиње се у Крагујевцу, другој Милошевој престоници, читав низ имена немачких мајстора-занатлија. Ту су кожари Јозеф Корман и Јохан Рајмболт, воденичар Јохан Вајнкапел, Едуард Хајн „пекарски мајстор и пређашњи краљевско-пруски поданик" итд. • Тим скромним немачким данатлијама који нам први дођоше, наша земља дугује не малу захвалност. Ноихов удео у културном и привредном напретку Београда и Србије не може се оспорити. Они су покренули занате код

нас, научили нас да и сами радимо, и унели су извесне финоће у послове и у живот.*) Али многи од њих нису баш најбоље прошли. Узрок томе ваља свакако тражити у економским и културним приликама наше земље. Животне намирнице беху у Србији врло јевтине, али и рад беше јевтин. Живело се задуго у 19 веку просто, без луксузних потреба. У таквој средини занати су могли само кунаторити и ретко кОга огаздити. Необично успелу слику тога старобеоградског времена дао је пок. Светомир Николајевић, оснивач Друштва ,„Краљ Дечански" за васпитање глуво-неме деце, у једном топлом некрологу посвећеном успомени немачког досељеника Теодора Хермана ("|* 1883). Овај хумани Немац беше глуво-немој деци у Србији завештао десет хиљада динара, што у своје доба претстављаше замашну суму. Међу првима који су се спремали да из Саксонске пођу у Србију — каже Свет. Николајевић — били су родитељи Херманови. Они беху из Алтенбурга, где су се бавили шеширџиским занатом. Али се догоди да отац умре (1838) пре поласка, те се сама срчана мајка са своје троје деце, две кНери и сином Теодором, одважи на пут. Било је то крајем 1839 или почетком 1840 год. Теодор беше најмлађи од деце и није имао више од 9 година. У Београду, где се та мала породица зауставила, није се у оно време могло живети од шеширџиског заната. У целом граду сем страних путника и по неког Србина .,из прека", нико није носио шешира. Путописац Пирх прича, како у околини кнеза Милоша нико осем доктора Стејића није носио европско одело. Срби, трговци, чиновници или занатлије носили су фесове или дитаре, чите, какве наши попови још помало носе. Стојан Симић носио је и доцније још такву капу од црвене кадифе, са златним дугметом наврху.**) Али се младаи енергична Саксонка умела снаћи. Она је отворила гостионицу ,,3елени венац", тако да је по овој гостионици цео тај крај добио име. Вредна и уредна домаћица, мати Херманова је убрзо стекла гласа својој радњи. Њена гостионица беше за дуго, по чистоти и изврсној кујни, најбоља у Београду. Ту су одседали страни путници, трговци и раденици; а ту су свраћали редовно на каву и вино и њени земљаци, Саксонци и други Немци, који су се у Београду настанили.

*) Један из кола тих скромних немачких мајстора, чије су заслуге на буђењу уметничког укуса у староме Београду непобитне, био је Хајнрих Нокен. Он је израђивао штукаторске и друге гипсане украсе по београдским господским кућама. Нокенов шегрт је био Петар Убавкић, касније први српски модерни вајар. **) Први цилиндер у Београду, и то још пепељаве боје, понео је дипломата Филип Христић. Његов цилиндер био је предмет вицева и досетака.