Општинске новине

7*

ВЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 81

У Србији су се Немци насељавали и у доцнијим деценијама 19 века, а беше их и много раније, пре Устанака. Највише је Немаца дошло у Београд после 1718 године, када је Аустрија под принцем Јевђениј-ем Савој-ским освојила Србију од Турака. Проф. Тих. Ђорђевић вели д-а намера Аустрије беше, да у Србији колонизуј,е што већи број Немаца, како би тиме не само житељство умножила, већ и унела што више културе, нарочито прлвредне и трговинске. Немци у Београду беху населили гурски Дорћол, д-акле дунавски крај вароши, који се због тога назвао Веи:15сће 51асИ: или Бопаиб1ас11, за разлику од српског дела вароши, који је био на Сави (ап сЗег 8аи) и називао се Кахгепез^асИ или 5аиз1асИ. Немци су се у Београду почели настањивати одмах иза освојења Србије, а неки од њих су ушли већ заједно с вој-ском Јевђенија Савојског. После тога, постепено, наилазили су и други. Било их је из р-азних крајева, али

Некадашши изгдед удице^Вука Караџића (угао).

највише са Рајне, из бискупија шпајерске и вормске. Проф. Ђорђевић тврди д-а поред Београда беху населили и нека друга мзсга, као н. пр. испражњено српско село Остружницу кој-а ј-е требало д,а се назове Карлсдорф, али је остављено становницима да своје место зову како хоће! Године 1720 насељавали су сз немачки сељаци из Пфалца на простору између Београда и Гроцке. Они тај крај назваше Цвајбрук, по двема ћупријама које су ту онда постојале на Дунаву. У непосредн-ој близ-ини Београда помињу се још немачка села: Авала, Сланце, Остербах, Карлстал, Миријево. Немачких колониста, не рачунајући чин-овнике и службена лица, било је још у Смед-ереву (8етепс!гјеп), Јагодини, Руднику и Гроцки. Са изласком аустриске војске из Србиј-з, 1739 год., отишли су из ње и немачки колонисти.

Као што се види, Немци су се тек под Кнвзом Милошем, пре пуних сто година, почели насељавати заувек у Србији. Понеки се оженили Српкињама, основали домаћа огњишта., стекли потомство и дод-али својим презименима наше облигатно „ић'\ Тако су успели да већ у другом, најдаље у трећем колену изгубе сваку везу са својим првобитним, немачким пореклом. Томе добром, честитом и ваљаном свету није била Србија маћеха, — не, на против: они нађоше у њој праву помајку. У дугим ратовима, које је мукотрпни народ Сроије водио од 1876—1918, за своју независност и уједињење с југословенском браћом — синови и унуци оних немачких досељеника пролеваху заједно са Шумадинцима крв и полагаху животе — за славу и величину наше заједничке, данас простране и свима угодне отаџбине. Немцима је својствена особина, да се лако аклиматизирају, саживљују. Отуд земља која им укаже гостопримство, стиче у њима чврсте, скроз испр-авне, лојалне поданике. То је свакако сведоџба душевности и високог схватања дужности, али по саму немачку нацију то је, без сумње, сува штета. Још као студент у Хајделбергу прочитао сам у неком немачком листу статистику о томе: колико је процентуално Немачки Рајх годишње губио услед исељавања, и колико је синова само у Америчкој Унији отргнуто из наручја немачке земље! Живо се сећам да су ме цифре зачудиле. Као млад и безбрижан ђак ја онд,а никако нисам схватио да се неко у отаџбини мож-е осећати стешњен, макар му у њој и не цветале руже... С вером у Бога и у се5е малена Србија издржа огромне, управо надчовечанске борбе. Немачки досељеници беху увек уз нас, у добру и злу.

Био би прилично компликован али у исто време и з-анимљив посао: израдити исцрпан списак насељених Немаца, преглед целокупног рада и настојања њихових, и утврдити даљу судбину како њих самих тако и потомства, уколико су га оставили. Међу овим потомцима има новинара, министара, дипломата, генерала, лекара, инжењера, проф-есора, судија, индустријалаца, занаглиј-а, адвоката. Ми овде износимо јед-ан такав списак који смо саставили по личном познавању. Наравно, он није потпун, али га публикујемо кроз часопис Београд-а, да бисмо и друге|, позваније, потстакли на рад у том правцу. Презимена су исписана азбучним редом а уз нека су наведени и кратки биографски податци. Јован АдамовиЋ, дарозити новинар, прератни уредник београдског листа „Правде",