Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 91б

кроз две дуге и тешке емиграције; али се је из затвора и емиграције враћао увек као несаломљив борац са овенчаним венцем мучеништва. У спољњој бор2и, ваљало је размаћи границе предратне Србије од Тимока до Марибора, од Ристовца до Ђевђелије, од Дрине до Јадрана, а од Београда до Суботице, историјског града цара Јована. И један и други успех дело су Николе Пашића. Колико је било тешко остварити ослобођење, исто толико је тешко било одржати ову велику творевину ко,'у је историја предестинирала српскоме народу под вођством једног од највећих синоза са аманетом да је изврши. То је могла постићи саио необична умна снага и џиновски замах једног Николе Пашића. Личност Пашићева много је занимала наш и страни свет, и то не са :о рзди ње-а, нгго и ргд:1 Радикалне странке. Он је своју политичку карлрру започео оснивањем једне велике нарздне сгранке. И не само што је био вођа те странхе и њен творац, већ је и до дана смрти остао њена персонификација, њен идол и њена вера. Први пионир Радикалне странке, у елитном друштву Пере Тодорозића, Светомира Николајевића, Косте Таушановила, Аце Стано,'евића, Јована Ђаје, Раше Милошевића, Љубе Дидића, Стојана Протића, Пере Велимирозића, Гиге Гершића и др. остаје увек на челу странке, постојано, и:то онако као што је доцни, : е кад је странка допла до изражаја, био стално на врху државне управе. Та елига о::о Николе Пашића блистала је сво^им умом, рзчитошћу, темпераментном борЈом, али је Пашић увек духозни вођа Радикалне странке. Нико није знао нити могао да људе тако веже за себе као Нихо\а Пашић. На скупштинама партијским он би обично ћутао а прву реч водио би Пера Тодоровић, који је речју умео да одушеви људе, боље него лц и један из тога набројеног елитног круга радикалних првака, јер је био један ретко дарозит говорник, али кад би доило до одлука, ипак сви су гласали за предлог Пашића који је ћутањем, или са мало речи, умео да сугерира сзоје мисли скупу. Н>егова је личност но:ила нечега необичног, управо нечега мистичног. Он је био скоро за свакога и проблем и недокучива тајна. Његози поступци не могу се оцењивати оЗичним мери-.ол, јер као сзаки велики човек, Пашић је претстављао једну загонетку, на коју је тек на крају, и:торија нашла одгонетку. Пашић је једна од на^мархантнијих личности на Балкану. Његова фигура улива поштовање и једино мисаоно, интуитивно, инстиктивно осећање широких народних маса, схватило је његову недостижну висину и зато га је слепо следовала, пуна вере да је његоза судбина у сигурним рукама највећег Балканца и пратила је и суделовала у бурну прошлост и бурне догађаје, са дубоким уверењем исказаном у кратко верују „Зна Баја шта ради". Од ране младости овејани револуционар, духовни атрибут сваког великог Балканца, он је остао као такав до најдубље старости. Сфорца, велики италијански писац каже за Пашића „он је од сељака наследио и сачувао непохолебљиву упорност, смисао за стварност, љубав према родноле тлу, ћутљизост". — У правом народном смислу речи он је био видовит, као онај Дева из Хајдук Станка, оличење сељачке

даровитости, јер је имао необичан божји дар да осети и предвиди догађаје коЈи долазе и да се у њих унесе. Разне по\итичке догађаје и у земљи и ван земље посматрао је са велихои тврдоглавом истрајношћу и трпељивошћу, а то су опет особине џинова који надмашују људе и време. — Филозофски ценио је целисходнсст ових појава, и стојички тражио је најзгоднији тренутак да их искористи и стави у службу сзојјих намера. Чекао је истина који пут дуго, веома дуго, али каткад умео је, ако треба, да одмах интерзенише и да одмах створи раније припреману судбоносну одлуку. И баш у томе одлагању, и саЕезу времена, чгкању и ћутању, лежао је њепоз сигуран успех. Он је умео да ћути и чека више него ихо на Балкану. Избегавао је да тражи праскаве ефекте из страха да му се главки циљ не измакне, те уместо тренутиог ефекта, он је увек давао историјске резултате. Нико није умео тако виртуозно, да пронађе начин како ће најбоље успети као Никола Пашић; али исто тако нико није умео наћи најсретнији пут кахо ће у критичнои моменту отступити, само што његово отступаље није значило пораз, нити коначан узмак, већ тражење згодније погиције, одакле ће другом прилихом, кад њему буде згодније, противника, боље погодити и смрзити. Пашићево је дело стварање српске демохратије. Од „црвеког барјачета" до смртнога ропца, радио је Пашић на изграђивању једне демохратске државе, јер му је она требала за онакве историјске подзиге, какве нам је истори;а натурила последљих 59 година, а једино демократска држава била је способна да те задатке најсретније изврши. Пашић је осетио да великих и историјских дела не може бити све дотле, док народ у сво,'им најширим и најсиромашнијим делозима не осети везаност, припадност и љубав према државној целини. Не само генерал и официр, него уопште и последњи војник, бидо на фронту било у позадини, треба да зна и да је свестан зашто се бори и зашто се жртву.је у име државе. Папић је удахнуо животну снагу предратној СрЈији помоћу демократизма. Он се за исту борио истрајно, предано и мушки и успео је да окупи око себе цео народ за велика обрачунавања која су дошла, и из којих је никла оза наша велика држава. Кроз ту демохратију и га,'едничким духом прожету Србију, Пашић се спремао да приђе остварењу свога главнога задатка, уједињењу и ослобођењу. Од мале предратне Србије створио је један дом, једну задругу, чији је заједнички морал, једино могао да пружи оне неверозатне примере снаге и отпора, какав је дао наш народ. Овај снажни храст постепено је пуштао свој чврсти корен и снажне жиле у душу и срце народа, и зато је могао да одоли снажним олујама, које су протутњале овом земљои и преко нашег народа. Зато је народ имао у њега неограничено поверење и веру у најтежим данима спољних удара, верујући да ће, вођен срећном звездом, Николе Пашића, јер бог преко појединаца спасава народе, које воли, ипак имати срећан исход. И Албанска голгота која би срушила сваког другог у народу ни,'е убила веру у Нихолу Пашића. Оружани народ осећао је божјол интуицијом да је и ово један од оних узмака Николе Пашића ко;'и су заиста мучни и крајње тешки, али опет оних иза којих долази сигуран успех и коначни триумф. —