Општинске новине

30

Београдске општинске новине

објекти обрађени у зеленилу, без обзира чему имају да служе, то ће рећи објекти зеленог појаса, спадају и у заштитни појас. Свеједно је да ли се таква земљишта налазе у ужем или ширем грађевионском реону, ван граница атара или најзад у заштитном појасу у ужем смислу. Тим заштитним појасем у ужем смислу, о коме ћемо овде једино и говорити зовемо простор између границе ширег грађевинског реона и границе атара. По регулационом плану Београда овај простор заузима око 3.500 Ха., рачунајући ту само појас с јужне стране река. Колико ће он изнети и на северу од Саве и Дунава, још није извесно, али свакако да ће се та цифра удвостручити. Каква је наиме ова резервација и нему она има да служи? Пре свега овај ужи заштитни појас треба да послужи за доцније проширење насеља. Зато је на њему и забрањено насељавање. Али потреба проширења ширег грађевинског реона на рачун заштитног појаса у ужем смислу, може да не наступи и више деценија, што значи, да овај појас не може остати тако дуго без икаквог искоришћавања. Ово тим пре, јер он има и друге задатке осим превентивне у смислу прекомерног и неконтролисаног ширења вароши у хоризонталном правцу. Наииме, тај заштитни зелени појас треба да служи и као главни резервоар свежег ваздуха и као брана против ветра, значи, да је он не само регулационо, већ и асанационо сретство. Најидеалније би било да се тај појас цео пошуми. Међутим, та идеална замисао је неостварљива у погледу финансијском. Не може се приватним интересентима наметнути, да своја земљишта подвргну апсолутној шумској култури, а још мање се може очекивати да општина откупи све те земљишне комплексе; чија се вредност пење на милијарде. Тако (апсолутно пошумљавање, апстрахујући велике издатке у вези са тим, значило би у крајњој линији умртвљавање великих капитала и вредности и поред свих здравствено-хигијенскго; потреба. Зато се овде дозвољава поред шуме и пласирање разних објеката зеленог појаса специјалне намене (спортске, забавне, и здравствене установе ин екстензо), као и пољопривредно искоришћавање. Само што та пољопривредна експлоатација не сме да се сведе на обично ратарство, које је, да узгред признамо, основ сваког агрикултурног господарења, већ на овом појасу треба да форсирамо онакву пољопривреду, која ће поред свог економског задатка бар делимично решавати и наше комуналне проблеме. То нам је донекле олакшано и околношћу што једно са другим иде у склад. И заиста, није ни економски оправдано, нити у обостраном интересу Београђана и околних житеља, да се у непосредној околини насеља фаворизира обично ратарство. То није ни природно уосталом. Јер, ако погледамо на западу, ту ћемо увек видети

да се пољопривреда у околини великих градова увек разликује од оне, која се је одомаћила даље у унутрашњости. Она у нашем случају има известан коњуктурни положај, који проистиче услед близине потрошачког центра и даје целом крају сасвим други изглед. Тако су се и створиле околине великих градова, са њиховим типичним обележјем вештачки улепшаних пејзажа, који ако су уз то још и природом обдарени, као што је то у нашем конкретном случају, чини оно што се зове „лепа околина". Следствено и Београдска ошитина мора интервенисати, да се барем пољопривреда у реону њеног заштитног појаса трансформира у правцу за који се овде залажемо, ,кад већ то само од себе не иде. То наше делање за преоријентацију пољопривредне производње треба да се креће у два правца, или боље речено помоћу двеју врста различитих мера, т.ј. превентивне и подстрекавајуће. Ми се залажемо више за ову другу врсту тим пре, што сматрамо, познавајући менталитет нашег живља, да се једна добра ствар, која је у општем интересу, може пре постићи олакшицама, фаворизирањем и дримером, него ли драконским законским прописима, који често пута остану само мртво слово на хартији. У сваком случају ми не можемо остати скрштених руку пред том чињеницом, да се у заштитном појасу гаји кукуруз и пшеница. У колико простор заштитног појаса остане слободан од шума и објеката зеленог појаса, које тежимо да овде сконцетришемо — на њему се може и мора дозволити пољопривредно искоришћавање. Само што слобода у начину обраде мора донекле бити ограничена и контролисана, тим пре, што ова слобода не мора да значи и највећу рентабилност за односног сопственика земљишта. Према свему изложеном; ми се овде заузимамо за дириговану пољопривреду, која би одговарала локалним приликама, т.ј. она мора да поред економске, врши и своју асанациону, заштитно-климатолошку и естетску функцију с обзиром на потребе београдског грађанства. У низу мера, које предлажемо, навешћемо следеће: 1) да се сва апсолутна шумска земљишта у реону заштитног појаса, која нису подесна за ма какву другу културу, морају пошумити, без обзира на сопственост, и то: у извесном краћем року. Ово пошумљавање може бити убрзано разним олакшицама (давање бесплатних садница, награде и томе слично), док напротив: неизвршење постављеног задатка треба да повуче за собом извесне повећане намете и дажбине. 2) Сопственике зиратних земиљшта, који у извесном краћем року иста пошуме, ослободити разних дажбина. 3) Да сваки сопственик мора своје земљиште оградити живзм оградом.