Општинске новине

Бео градске општинске новине

ше породице којима ова кућа падне у наслеђе, — онда кад сви остали, стари и млади садашњи становници њени, оду за својом судбином. А

њихово постојање било је мени, њиховом четрдесетшестогодишњем ујаку, и често незапаженоме учеснику, бол, и радост, и циљ живота.

2 - БАКИН ДАН ПРИМАЊА

Данас је знаменити дан. Бака држи свој „жур". А потто је сунчано и топло, прима она своје 1госте поД орахом, старим више од сто година. ЈШироке беле четвороугласте плоче у дворишту опране су још рано ујутру; оне блистају као порцелан. По кружној каменој клупи која обухвата орахово стабло као огромна гривна, стављени су јастучићи у живим бојама; камени сто покрива шарени свилени шал са дивним источњачким мотивима. У њему прокриумчарио је прадед моју витку прабабу, сакривену испод неколико антерија, као свежањ хаљина, из Стамбола преко границе у нашу земљу. Бака ;се радује своме журу као дете. Од радости је поруменила, и ја је зато задиркујем. Она ми прети да ће моју покретну столицу помаћи иза дебелога стабла: тада, за казну, не бих више могао да видим ни њу, ни њене госте. Потом ме пита шта увек имам да шкрабам левом руком: та то нико на свету не би могао прочитати. Али од својих необазривих речи одмах се трза, и гледа ме бојажљиво, испитујући да ли ми њене речи нису задале бола? — Ако, ако, храбри ме затим, кад те то само занима. Једно време ћутимо обоје. Она би хтела нешто да ми каже, али нема храбрости. Најзад ме стидљиво мОли: — Војо, сине, немој да нас црташ, кадј тако угодно седимо и пијемо кафу. Ти моје пријатељице страховито карикираш. За мене оне нису ни смешне, ни старе, ни ружне. Морао сам!, смејући се, да јој то обећам. ,,Топр дан'", разлегао се одједном у 11равцу нас неки високи старачки глас, и једна дебела госпођа, обучена у хаљину отворене боје, са великим летњим шеширом, прилазила је мојој старамајци раширених руку. „Добро ми дошла, драга моја Гретика", прими је бака, и оне се пољубише десно и лево, у ситно избраздане образе. Госпођа која је дошла, најбоља је бакина пријатељица: то је седамдесетпетогодишња Бгчлика, 1некадашња наставница клавира наше куће. Она говори српски врло течно, али се мало стара о томе што наш језик има седам падежа, и што, сем тога, располаже сугласницима 1као што су љ, њ, ж, итд. Ову последњу чињеницу (Њен језиК, навикнут на тврди немачки изговор, доследно је пренебрегавао, све до 1 данас. Она делује просто неисплативо, кад безбрјижно ћаска и темпераментно води разговор. И, што је најлепше, <љу сви савршено разумеју. !Госпођа Гретика има заслугу ; ч што говори један сасвим; посебан и само њој свој-

ствени српски, који није познат ни у једноме крају Југославије. Ту жену веома волим... Она је умела да очува свежину свога духа. Уз то још увек изванредно свира клавир; нарочито воли Баха, Рубинштајна и Шумана. За њен музикални с.лух и класични уку|с цас и радио права су мучења. Она је, 1881 г., дакле управо пре педесет и три године, доп^лја у Београд као невеста. Млади српски инжењер Срета Филиповић довео је, одмах по венчању, своју жену лађом у своју отаџбину. Према причању њенога мужа, очекивала је госпођа Гретика, пре него што су се искрцали, да угледа велику модерну варош, нешто налик на Беч. Место тога, видела је само један брежуљак, обрастао у дивље зеленило, са неколико караула, — данашњи Калемегдан. Одмах потом пристала је лађа. Ужасно тискање и викање амала, који су сви хтели да јој дограбе пртљаг, и нарочито њихов изглед, улили су Бечлики прави страх. „Имали су црвени шал око струка где је вирио крива дршка неког великог ножа; кошуља им је била раздрљана и груди сав црном косом опрасли. Имали су тако дугачки пркове и густа опрве, а на глави, иако беше жега, неки вунени црни шешир (шубара). На леђима су носили нешто као јастук (самар). Мислила сам да с;у разбојници, и дрхтала сам као прут. Никад више у !мом ; дугом животу нисам осетила такав страх", 1риповедала је оригинално госпођа Гретика. А, затим, стајала је пред великим савским асамацима од црвене цигле, из којих је трава избијала у нереду, и које као да .су водиле у небо или у неку плаву празнину. Али од велике вароши није било ни трага. Тада је дошао крај њеној храбрости и њеном самосавлађивању. Отргла се од мужа, одјурила, колико су је ноге носиле, до пристанишгга', и хтела је пошто-пото поново у лађу, да би се вратила у Беч. Сиромах Срета имао је сто мука да је од те намере одврати. „И Кад смо стигли кући, чекало ме је нешто још горе", — приповедала ми је даље. „Сретина кућа била је мала и сасвим ниска, налик на неке данашње кућице у Скадарлији, — једном речи, право гнездо. Мој гломазни штафир-мебл, нарочито трпезарија у чистом барок-стилу, кису могли ни кроз капију да се унесу. Морали су да разрупЈе плот. А Срета је у авлији подигао велиКу шупу где су моје ствари лежале шест година, док ми мој добар и лашлива Срета није сагидао пристојнију кућу... Била сам« с &Биме< срећна и у оној кућици, иако шест година нисам свирала клавир, иако