Општинске новине

60

Београдске општинске новине

Дани, који су претходили трагедији Београда 1915, били су облачни и штури. Јесење сунце наговештавало је кишу. Јарко расветљена лежала је под њима пространа земља, као непрегледна округла слика на којој вода, степа и брегови владају с једнаком моћи. Као победитељица писцу је ипак изгледала непрегледна степа на којој се светло помало губило, као што су се и њене зелене, пусте, на крајевима тамом обавијене равниЦе губиле у даљини. Проматрајући у даљини реку, он ј.е види најпре као широко језеро, које је долазило из северних даљина, у почетку изгледало као пара, облак, да се затим претвори у сиву, све светлију светлост, Док се на крају не појави као моћна река, ко]а тече преко равница расипљући огромне валове као море, разлева се на све стране ок ( о београдског брега и његових кућа дајући овом Целом „ландшафту'" изглед из доба стварања света. Док природни елементи, у чију тајну Писац све више продире, постепено преузимају власт, далеко у тој тајновитој степи куцају машине, раде телефони дајући наредбе и означујући сваком поједином војнику огромне арМије од 200.000 Немаца и Аустријанаца: куд Ко мора пуцати, у ком правцу пливати, или веслати, ,,кад дође час највећег и најсмелијег прелаза преко реке што га познаје историја Света", прелаз једне целе војске на очиглед непријатеља. Маскирани, на све стране, по рекама су тајно клизили немачки чамци, роне смели гњурци, проучавајући места на којиМа ће се извршити прелаз. На све стране влаДа огромна, али тајанствена ужурбаност, чији ]е рад морао осигурати могућност за постављање страшних кулиса велике драме. Надсвим тим будно је стајало око генерал-фелдмаршала Макензена. М^ђу безбројним острвима проМичу чамци пуни војника, који су се вежбали у лаганом силажењу на копно. Недељама вршиле су се вежбе. Све се то вршило убрзаним темпом нарочито у вези с престојећим периодом јесење кошаве. На тачно означеним Местима лежи дрво спремно да послужи за мостове, покривачи... „сваки је ексер био избројан". Исто су тако стајали у припреми и завоји и остали санитетски материјал... Затим, као у каквој старој германској причи, писац прелази на опис састанка војсковођа пред непосредни јуриш на Београд. На том је састанку Макензен изрекао своју знамениту наредбу, којом је био фиксиран дан и час прелаза преко река: „Моја господо, ми смо спремни. Последње трупе стићиће ове ноћи... 200.000 људи, којима ћу ја заповедати, прећиће сутра реке и испунити долине српских планина..." И ако је у својој наредби немачки фелдмаршал означио, да ће општи прелаз немачке војске започети тек ујутру, истакнуго је у исто време да се аустријској војсци одобрава да она прелаз река отпочне већ ноћу, како би

прва стигла у град и тврђаву, које је пре годину дана морала напустити под тешким околностима за своју војску и свој војни престиж. * Друго поглавље приближује читаоца за неколико корака ближе главној драми. Батаљони војника једне од последњих регимента које су биле одређене за напад на тврђаву београдску и које су у два сата по поноћи стигле у Ершац, иду војничким маршем преко пустих равница према Белој Цркви. У опису ноћног марша ових батаљона природни елементи добијају све изразитију улогу сила, које се мешају у страшну људску радњу. Иако се још не чује грување тешких батерија, не види крв, трагедија се предосећа. Преко тајанствене степе злокобно одзвањају војнички кораци, док ветар фијуче око њихових шлемова, завлачи се под војничке шињеле, уносећи и у душу ових људи мучна предосећања. Промена у природи мења психолошко расположење војника. Ветар све више обавија маршколону чудно одзвањајући о врхове њихових шлемова. „Ес вар ајн мехтигер винд"... Био је то моћан ветар, који је долазио од стране широке црне реке, од стране Дунава поред ког су они већ толико дана путовали. Рек!а је ишла с њима, али више није била немачка. Нзима се чинило да је она сад њихов непријатељ, који се са пригнутим раменима прокрадао кроз ноћ, да унесе међу њих пометњу. Долазио је од стране Београда. То су они знали. Отуд, где је Дунав пружао руку једној другој реци, дивљој Сави. Тамо су обе гореле и тутњиле око српске тврђаве као језеро. Преко овога језера, једне ноћи сличне овој, у топовсмој расвети, они ће прећи, они ће напасти бајонетима српске војнике за које су добро знали, да су то војници који „фон алтен Хелден абштамен..." потичу од старих јунака, да су ратници који презиру смрт. По педесети пут од Христова рођења заузимали су страни војници град, по педесети пут су Срби тај исти брег, који се пуши од крви, враћали натраг. Ови војници, који су у тамној ноћи ишли преко степе, знали су добро да се Срби неће бојати ни Немаца, чија се војска у моћном реду кретала некадашњим хунским степема. Војска је ишла уз непрестану грмљавину громова. Видели су брешве, који су се протезали према југу, у правцу ветра, видела се, иако су од ње били још далеко, велика река у жутом светлу. Она је у једном дивљем заокрету долазила од Београда и штитила град и хиљаду брегова, који се протежу с њене десне стране и иду према југу до Маћедоније и грчке границе. Анализирање будућих догађај|а изазива код писца сећање на оно што је било годину дана пре, и он, с једном скоро драстичном истином, евоцира слику аустриј,ске војске, онако како је изгледала у часу кад је, бежећи из тих брегова, тражила понова