Општинске новине

Романсирана историја Београда

61

спаса у овим далеким равницама. Описујући их: босоноге, изгладнеле, смрзнуте, окрвављене, писац с једном дивном истинољубивошћу вели да су српски рагници са свог земљишта протерали ,,плаво -сиву" војску, као гром кишу, пребацили је преко Дунава у бескрајне степе на којима стоје Будимпешта и Беч. Колона иде даље. Стиснути у густе редове, по четири, иду војници кроз ветар, који их је заокруживао са свих страна. Нигде се не чује ниЈедан глас. Кад су пале прве капи кише, колона се зачас зауставила, да онда опет настави свој пут, борзћи се с елементима чија је снага сваки час била све већа. У својој срџби, немоћан, један подофицир издаје својим људима наредбу да натакну бајонете на пушке, као да могу ратовати са самим небом. „Демони су устали из орегова" — добацује млади учитељ Ланг, песник и добровољац, коме се жури да немачка војска што пре дође до свог циља. На једном месту регимента зачује гласове — песму. Песма их зарази и маршколона пева заборављајући време и место на ком се налази и оно чему иде у сусрет. Кадје У ЈУ Т РУ свануо дан, ни тад никога не виде, али је свима јасно да су гласови, што су их чули у 'ноћи, били гласови две стотине хиљада људи: Немаца и Аустријанаца, који су, као и они, те ноћи ишли према Београду за св1ојим „Вајсхариген хусаренгенерал фон Макензен". Регимента је стигла у Белу Цркву у 7 сати изјутра. Идући дан требало је ићи напред, у бој који се отварао страшним прелазом преко река. * Дан и ноћ, колико се регимента одмарала у Вршцу, иисац је употребио да опише шаренило ове војске, у којој су се поред Немаца и Аустријанаца налазили: Пољаци, Чеси, Мађари, Босанци... Опиг тог јздног дела војске у Белој Цркви, који је садржан у поднаслову — Ди Цигајнерин — има све карактериристике описа војске пред нападом: љубавна интрига од једног дана, смех, презир смрти и страха од опасности... У исто време све су се јасниГе оиртавали поједини типови: млади „фенрих'' фон Ау, који предводи једну полу-компанију; сентиментално расположени Едуард Ланг: снажни и одани подофицир Колб... Тек око поноћи настаје тишина која уступа место интимним размишљањима и интимним осећањима. Београд, то је оно о чем сви највише мисле. То их име привлачи не само као циљ борбе, већ и као одређени, легендарни противник. У свести ових плавокосих војника, који потсећају на Сигфрида и друге старе германске јунаке, у Београду их чекају јунаци, унуци јунака, који се не боје смрти. По јунаштву они их сматрају равним самим себи. Али има још нешто што их том граду у исто време привлачи и од њега одбиј|а, јер им на душу наводи страх: тајанствене зидине и куле београдске о којима

иде легенда испремешана најразноврснијим предањима. Војници осећају да их иза тих кула и зидина, као и из хладних река преко којих ће прелазити, очекује смрт. Међу свим тим кулама и зидовима уздиже се једна, чије име у њиховој свести симболички карактерише општу отпорност и значај старе београдске тврђаве, „шестовековна" Небојша, Фирхтенихттурм. За ту кулу везана су њихова осећања, на њу су они унапред сконцентрисали сву своју снагу.. Освојење Небојше постаје стога симболично кроз цело идуће поглавље овог дела књиге. На седници виших официра, која је одржана те ноћи, фон Ау произведен је за лајтнанта. Ои у исто време добија налог да се са својом полу-компанијом бори на левом крилу аустријске војске, непосредно према тврђави и то поред куле Небојше, с тим да кулу, ако још постоји, освоји и заузме. Од тога момента кула више не излази из мисли младог лајтнанта и његових војника. Она их прати као у некој занешености посебне врсте. То име и задатак који су добили електризује младог лајтнанта и онда, кад је сва остала војска под депресијом невремена, страшне артилеријске ватре, студени и хладног запљускивања воде за време прелаза преко река. Кад се сав поносан вратио с официрског састанка у свој стан, који се налазио у циганској четврти, фон Ау угледа једног од својих војника, младог Вернера, одушевљеног љубитеља Бахове музике. Младић је седео на камену. Пред њим се уздизала читава кула празних кутија, које су сведочиле о његовој огромној глади. Али о:н, ипак, није јео прождрљиво, већ с неком извесном побожношћу, гледајући уз то тужним изразом према степи, као да се најео, али ипак није наситио... Војник је, као онај који је осуђен на смрт, склон веровању у судбину. Сујеверје, које се лако увлачи у његову душу, присиљава поднаредника Колба да се успротиви љубави свог лајтнанта с младом циганском лепотицом у чијој су се кући налазили, јер се он боји, да ће циганкина бака на лајтнанта „бацити чини" и деловати да његова судбина скрене трагичним путем. Занешени лајтнант прелази преко ових опомена, кратки се роман развија, али он и (доводи до оног чег се Колб бојао, расрђена бака младе циганке, која је узалуд желела да је фон Ау назове сестром и да јој се тако душевно приближи, проклиње га и прориче му да ће погинути у о : ном часу кад једна кула буде бачена( у зрак... У ноћи извршена је генерална проба целе немачке војске. На вече, док је сунце залазило за облаке и далеку степу, стигле су и последње трупе спремне за прелаз преко река. * Док је друго поглавље у мистерији степе, четврто је у целости у тајанственим удар-