Општинске новине

Београдске општинске новине

цима безбројних весала понтонираца, којима веслају њихове жилаве руке у тамној и хладној јесењој ноћи по површини река, које се постепено претварају у подземне пакленске реке из првог дела Дантеове трилогије и сјају у страшном зелено-жутом светлу митраљеза и града који пламти.. . Прво су прешли аустријски батаљони, који су добили дозволу да први јуришају на град. С њима су били и они немачки батаљони који су им били придодани, између осталих и полукомпанија лајтнанта фон Ау. Укрцавање је отпочело у ноћи између б и 7 октобра, тачно у 2 сата и 50 минута, уз страшно <±ијукање ветра и надолажење огромне реке. Ветар, јутарњи ветар, који тако велику улогу игра у овим данима, звучи војницима као посмртни марш — Штербевинд — и они нехотице окрећу главе и гледају према северу откуд су дошли... у додиру с хладном водом ови војници, од којих је сваки желео да се прослави у рату са себи равним, постају наједном тихи и благи као деца, онако као што су изгледали некад код куће у Пасау, Регенсбургу... Стајали су у ставу мирно, само им је кожа на лицу дрхтала од силних топовеких удараца, који су парали небо и земљу. Да охрабри своје људе, фон Ау им обећа богату гозбу, величанствени призор, који ће видети кад се на Београд сручи пет стотина топовских удараца, који ће га претворити у страшан вулкан, али, у исто време, док настоји да о:храбри своју војску, у свести младог официра одзвања пророчанство старе циганке и његове очи стоје као приковане у правцу према Небојши на коју мора јуришати. Требало је поставити 160 понтона. Вода је непрестано расла и онемогућавала рад. Глас о томе ишао је као авет од војника до војника повећавајући њихов страх, јер је свако закашњење повећавало опасност од смрти. Река је стењала, хуктала и претварала се у очима војника у неко страшно чудовиште, ко]е је у тамној ноћи махало црним крилима, тако су велики били валови којима их је запљускивало. Прелаз се вршио ужурбано, радило се о томе да у први час ручним гранатама застрашени српски војници не добију времена да се снађу. Зрак је дрхтао од безбројних удараца који су падали на град. Тајанствени облаци изгледали су још тајанственији кроз безбројне пукотине високих београдских кућа. У моменту кад ратна ломљава долази до пароксизма, према једном чудном контрасту, настаје код војника прелом у њиховом психичком стању, ком писац даје израза речима: „Ес вар шен...". „Било је лепо гледати како се свет претварао у огањ. Свима је постало топлије гледајући ово ђаволско светло, које је уништавало човека и претварало га у једно друго биће, које више није знало ни за страх ни за опасност". А кад у једном часу, у светлу гранате која се распрскавала, војници јасно угледају Небојшу,

поднаредник Колб узвикује као у халуцинацији; лајтнант фон Ау, дижући руку, салутира осмехујући се усиљеним смешком. Слика Небојше поново прелама војнике и они сад опет дрхћући стоје уз обалу. Без речи гледају у правцу тајанствене српске куле у тврђави доњег града, на чијим се отворима налази б митраљеза над којима су нагнути српски официри. Кад је понтонска колона запливала по хладној, води и изашла из заклона иза острва, све је чешће нестајао; у води по који војник. На његово место, док се он још борио с последњим смртним ропцем, седао је други, и тако све до краја као у некој страшној игри, која је на крају морала донети одређени успех, пребацити их на београдско копно, младог лајтнанта и његову полу-компанију под кулу Небојшу, која их је у исго време привлачила и одбијала. С једним великим замахом описани су прелази немачке војске на другим местима, који су се вршили непосреДно пред очима фелдмаршала Макензена и генерала Галвица. Нарочиту драматичност у овим описима постиже писац описом прелаза најсмелијих пливача на Циганско острво и друге аде. У блггту су им остајале ципеле, кабанице су биле мокре и тешке од великог блата, којје се ленило, ра|нци су тешко тиштали, а ноћ је била тако црна да се уопште пут ниј|е видео, па ипак та ст|рашна војска иде напред правећи себи заклон телесима оних својих другова који су у борби већ пали. Низ обе реке пливају мртви и рањени, На њих се нико не осврће. Постој |И још само „пријатељство напада" — Камерадшафт дес Ангрифс. Полукомпанија лајтнанта фон Ау, чим се искрцала, стала је на домак Небојше. Сав занет, у опсесији, борећи се између два осећаја: сујеверја пророчанства и жеље за славом, млади лајтнаннт приближује се мистериозној кули и док његов поднаредник Колб, излажући се опасности поново плива прзко реке и носи скице Небојше немачкој артилерији, како би што боље подесила своје хитце, лајтнант спрема велики јуриш. * Последње поглавље је у целости у знаку пожртвовне смрти младог лајтнанта и великог јтуриша на Небојшу. Машинске пушке, које су пуцале с Небојше, биле су неумољиве, и кад ју је немачка артилерија, на основу добијених скица, узела на циљ, први метци пали су превећ близу, прва граната, која је ископала као кућу дубоку јаму, однела је собом и младог лајтнанта фон Ау, који је скрштеним рукама, држећи у свакој по једну ручну бомбу, сатима стајао и чекао да види уништење куле за коју је пророчанство везало нит његовог живота. Јуначки и верни поднаредник Колб на свом повратку могао је само да констатује његову смрт.