Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 79

Средњој класи грађана пружила би се могућност да своју уштеђевину и мали капитал инвестира за изградњу једнога спрата у вишеспратној згради. А сопственици малих и неугледних зграда у центру Београда, који због презадужености нису у стању да правилно изграђују своја имања, оспособили би се установом етажне својине, т. ј. путем отуђивања појединих спратова да подигну велике и лепе грађевине и да се једновремено раздуже, не губећи при том ништа од своје имовине. То би потстакло грађевинску делатност и подизање хигијенских зграда и станова у центру и непосредној близини центра. То би убрзало циркулацију и промет добара. То би за привреду било од великог значаја, било би корисно и за државу и за Државну хипотекарну банку и потстакло би иницијативу за изграђивање Београда на задружној основи. Осим тога знатно би се олакшао начин наслеђивања, који је сада због недељивости зграда у Београду врло тежак. По себи се разуме да би систем етажне својине био факултативан. Онај ко хоће да

има целу зграду у евојину, то му нико не може спречити, нити га нагнати да се региструје као власник сваког спрата у својој згради. Питање етажне својине давно је решено у многим европским земљама. Оно је нарочито добро решено у суседној Бугарској и благодарећи томе Софија је данас изграђен град у европском смислу речи. Износећи потребу етажне својине за Београд, слободан сам умолити Вас, Господине Министре, да изволите предузети што треба, да се у финансијски закон за 1937 38 год. унесе законско овлашћење, да Краљевска влада може питање етажне својине за Београд решити једном Уредбом са законском снагом, која ће нормирати ову материју на целисходдан начин. Примите, Господине Министре, уверење мог одличног поштовања Претседник Општине града Београда, Влада Илић, с. р,

ОбразлоЉење уз преддог амандмана о нрестанку ва&ности одредбе чл. 4 Закона о заузимању непокретних добара за потребе Љелезнице

Претседник Општине града Београда, г. Влада Илић, доставио }е Претседнику Краљевске владе, г. др. Милану Стојадиновићу, и Министру саобраћаја, г. др. Мехмеду Спахи, одлуку Градског већа ОБр. 2557 од 5 фебруара 1937 год. са следећим образложењем: Част ми }е у прилогу . : доставити Вам оверен препис одлуке Градског већа О.Бр. 2557 од 5 фебруара 1937 год., којим се предлаже, да се у финансијски закон за 1937/38 год. унесе амандман о престанку важности одредбе чл. 4 Закона о заузимању непокретних добара за потребе железница, од 15 јануара 1880 год., са изменама и допунама од 12-VI 1909 год., са следећим образложењем: Примена чл. 4 овога закона на поестоничку Општину има за последицу кочење напретка Београда и претставља очигледну неправилност. Користећи се поменутом одредбом, државна власт заузела је, стално или привремено, преко 800.000 кв. м. општинског земљишта у Београду, без икакве накнаде. Нека од заузетих земљишта стоје слободна и неупотребљгна за железнице, и држава их експлоатише, издајући их приватним лицима под закуп. Закон о експропријацији непокретних добара важи само за територију Србије. У сви-

ма осталим крајевима Југославије даје се накнада за заузето земљиште. Он се примењује данас исто онако као што се примењивао и пре 50 година, када је Београд први пут добио железницу. Примењује се према престоничкој Општини једнако као што се примењује и према свакој сеоској општини у Србији при одузимању празне утрине. Овај Закон изједначио је пре 50 година Београд са сеоским општинама зато, што је тада у Београду, као и у сваком другом селу, железница ишла далеко изван грађевинског реона, по терену који је претстављао празну општинску утрину, на крају атара и без велике вредности. Данас су се, међутим, прилике сасвим измениле и намећу потребу ревизије овога законског прописа. Данас се од престонице Југославије по овом закону одузимају бесплатно, за железничке погребе, скупоцена општинска земљишта у грађевинском реону, која су намењена за градилишта и остале јавне градске потребе, мада се у Закону говори само о бзсплатном заузећу општинских утрина. Тако је Београд стављен у неповољнији положај од Загреба, Љубљане, Новог Сада и других градова, мада би држава требала у првом реду да помаже своју престоницу. Док престоничка Општина, поред сзојих многобронјих обавеза, извршује велике и крупне задатке на регулисању и улепшавању вароши и зато да-