Општинске новине

9*

Други дан, нови живот, други људи

карактер... Мени је истински жао што за тебе и ]деду неће проћи још неколико мирних година, — али Стеван јако наваљује... неће да се и даље кријемо, и не жели да у неизвесности чека... Помози ми! И за љгене је врло тешко, јер се налазим између њега, моје будуће среће, и неосвојивога зида овде, кога се веома бојим, пошто не бих желела да нехотице нанесем бола људима што су ми најближи. Јер, знај: Јиоја одлука да постанем Стеванова жена неизмењива је, — чак и дедина забрана не би је ништа променила. Предвидела сам све тешкоће, пром !ислила сам у напреДј о свему, не двоумим се и не колебам! у Мојој намери, и знам шта мИ ваља чинити; у датом случају... И данас те молим да ми помогнеш зато што, зрело мислећи, не могу више натраг... Нисам лакс(мислена... та ти ме познајеш 1 ... и знаш да се, кад се за нешто загрејем и кад сам задобијена, ја томе потпуно предајем. Јелисавета Је заћутала, али ја сам, још неко време, седео без речи, потонуо у мисли. Најзад сам се сабрао: — Да, дете моје... Јхад тако стоји ствар онда, свакако, нећу имати много шта да приметим. Као што видим, ти си се већ одлучила. Нека би само дао Бог да тај коме ти, за читав живот, поклањаш себе и целу своју будућност, буде тога достојан. Загрлио сам је, и чврсто је притиснуо на груди. Било ми је као да се неки тешки терет ,на ме,не наваљао. А Јелисавети се отео уздах олакшања: гледала ме је својим лепим плавим очима тако благодарно и са пуно љубави, као да сам јој омогућио највећу срећу. А ја, ипак, ништа друго нисам учинио него то да једно младо, мени драго биће, пустим да иде слободно непознатим путем, који 'је само себи изабрало, а чије су опасне кривине недогледне. — Дакле, нека се он тада, у име Бога, појави ( на Костин рођен-дан. — Деду ћу полако припремити тек кад се будем упознао са твојим избраником. Јелисаветино лице зрачило је с.рећним осмехом. — Ах, колико ми је наједном лако око срца, драги чика Војо. Никад нећу заборавити како :си несебично добар био према мени, у моме најтежем часу. Бескрајно сам ти захвална што ћеш и даље да ми помажеш... Без твоје помоћи, имала бих да претрпим врло тешке часове, и да искусим. многе горчине. Али, под твојом заштитом, све ће ићи глатко. — Да... ти си самој себи„ а и нама, задала пуно тешкоћа... Није требало да тако рано стављаш свој нос у забрањене ствари. За вас девојке брак увек довољно рано долази... — Судбина, чико. — Како се радујем што не морам више да студирам хемију, У место да рукујем ретортама загушљивога мириса, начинићу прогрес у кувању, и, уопште, по у-

путствима тетке Анастасије учићу мало домаћинство. - Дед' реци ми, Јелисавета, колико је месечна плата тога Осаковића? — Две хиљаде динара, чистих. — Хм... довољно за шега самога, али недсрољно за двоје, и за оснивање једне породице. — Његова плата се аутоматски повећава, са годинама службе... А и ја ћу, ваљда, приложити ,свој део наследства, '1'име ћу бити мање зависна. Смејући се, додала јег — Данас се само метресе издржавају. Врло непријатно дирнут тим речима, упитас. сам је: — јеси ли ту изреку чула од тогт Осаковића? — Боже сачувај!.. То је Костина филозофија... рпрости, смејала се даље Јелисавета звонко. — Коста се израђује у очајнога циника, гунђао сам... — Гле, чика Војо, ено Дуде. Није више могл^а сама да издржи. Сковала је у својој главици свакојаке трагедије, пошто си се тако дуго са мном задржао. А више се плаши за тебе него за мене. Колико те воли! Баш ти је верна. — Као и ти Јелисавета... дск једнога дана не дуне ветар са непознате стране, и не управ^ лака крила новим: правцем. Она ми ништа не одговори. Саже главу, а очи јој се приметно напунише сузама. ,,Г'лупо јм'ило дерле", помислио сам. „Скаче у| брак, као са трамбулине' у воду, — а колико ће утрошити напора док не исплива на површину, и каква ће, најзад, та површина њене будућности изгледати!" Ухватио сам Јелисавету за руку, чврсто је стегао, и викао доста ведрим тоноМ): — Хајде, Дудо, појави се. Испратићемо Јелисавету до капиџика. Време је прошло, часови су свршени, — дакле см;е да се врати. Мала |се, за трен ска, створила крај нас, као да је из земље изникла. Гледала је унезверено у нас, не знајући прво како да тумачи моје речи. Међутим, Јелисавета је, слободном руком, откинула једну гранчицу, и пружила је Дуди, Јомејући се срећно. Менн се овај гест учинио сумњив, па сам одмах запитао: — Да ниси и ти, шврћо, била у завери? — Нисам... али цела млада генерација зна... Јелисавета се није крила — сем од главе старе куће... а грана је збиља уговорени знак да се ти не љутиш... сувише. — Но... лепо сам ја успео да вас васпитам! — признао сам. Враголице су прснуле у смех. Дуда је пришла на моју десну страну, где је празан рукав био прикачен за џеп, и ухватила ме је левом руком Азко струка. Јелисавета се обесила на моју здраву р}Уу, и тако смо ишли у троје,