Општинске новине

244

Веогрздске општинске новине

срдачно спојени: ја између моја два најмилија д.етета. Успут су брбљале духовите ништарије, док оу склањале дуге гране, да бисмо могли проћи, и док су пажљиво газиле по сунчаним 'гракама на поду, где су разни инсекти >зредно тумарали, — да их не би нехотице згазили. Сувише брзо стигли смо до капиџика, скривенога улаза у модерну пространу кућу, гдв станују неки чланови наше породице. Али кућа је окренута позадином у ,стару башту, такс- да ниједан радознали прозор у њој није добио место. Густ бршљан покрио је зид потпуно. Јелисавета извади из своје школске торбе |један кључић, откључа полако вратанца, још једном ме загрли, —< и њена висока, лепо сКројена џрилика ишчезну обазриво иза капиџика, који се нечујно опет затвори. Дуда и ја прошли смо сад полако кроз воћњак, поред бунара; код усамљене и расточене клупе, више које виси икона, застадосмо. Дуда се преКрсти, а и ја исто учиних. Интензивније него иначе мислио сам на свога брата, Јчију сам кћер васпитао по најбољем свом нахођењу, и која је тако брзо измакла из мојих руку, да би управу над својим животом сама предузела... Како би Светозар поступио да је на моме месту? Да ли би његово дете под његовом заштитом обезбеђеније било?.. Немам ништа себи да пребацим... Досад је она била безбрижна и срећна. Једном је морала 1судбина да је снађе... Преостаје ми нада да та судбина неће бити сувише опора... А ја ћу и даље бдити над њоМ!... сад тек нанарочито. Ипак, Дуду ћу држати строжије, да бих је још за дуго сачувао од штетних утицаја спољњега света. Кад смо стигли у велиКо двориште, задржасмо се Мало под орахом. Кушао сам је: — Реци ми, Дудо, кад бих од тебе нешто тражио, нешто за твоје добро, — да ли би ми то учинила, иако ти тешко пада?

— Па дабоме, — одговори ми брзо. — Кад бих од тебе затражио да не идеш у биос!коп, зато пгго сматрам да он веома штетно 'утиче на твоју душу, да ли би се ти потпуно одрекла биоскопа? Дуда је оклевала једно време са одговором, па је потом реКла: — Да бих те обрадовала... да... извесно време. Јер, по моме схватању, биоскоп је једна врста учења, а и уметност... На сумњиве филмове никад не идем... а остали су слични добрим романима. Младе девојКе обично упознају живот тек из књига, као тггто се и друга потребна знања из књига стичу. Сваки се, на неки начин, мора приправити за живот, како би доцније самога себе могао да заштити. Јер живот тамо напољу извесно не скрива никакву стару зачарану башту, налик на нашу. Исто тако,, у свету се тешко налазе тако дивни људи (као што си ти. „Право) има ова мала! И добру ми је лекцију дала", — мислио сам збуњено. — „Незнање доноси све пре него заштиту". Дуда још додаде, замишљено: — Али Кад би ти од мене тражио жртву, тада бих лристала... За тебе ми ниједна не би сувише тешка била. Ја, се тргох, застрашено: каКве опасне мисли будим ја у овоме благородном детету? „Стари Јмагарче", потајно сам грдио себе. Брзо јој рекох. — Нико иема права да жртвује себе за другога, разуми... сем родитељи за своју децу... Ззнамти то! — А тетка Наста? — упита Дуда тихо. — Моја сестра Анастасија је светица, и не може служити за мерило, — одвратих ја. Тако се судбоносно заврпшло моје овогодишње лутање кроз нашу стару кућу, које сам овога знаменитога јутра ведро и безбрижно предузео.

4 - МО]А СЕСТРА АНАСТАСИЈА

Миша ме је баш сад посетио. Остаје дуже време у престоници, јер.зида вилу на Дедињу. Обећао ми је да ће чешће долазити код мене. И то ме радује, — јер опет седим привезан за моју покретну столицу, трпим јаке болове и проводим бесане ноћи. У соби моје сестре Анастасије стоји велики букет од бледо жутих ружа. Добила га је |Од мога пријатеља и ратнога друга Мише. Руже дивно миришу. На Настином сточићу између прозора стоји још неШто од Мише једна жардинијера у којој је, преко лишћа и грана, доиста уметнички намештено крупно воће, — првокласни плодови из његове баште: жуте крушке, румене брескве, грожђе — црно као мастило и жуто као ћилибар, —

мрки ораси, модре шљиве и ситне јабуке, црвене као крв, које миришу на бадем. Бака је ушла у Анастасијину собу, погледала те дивоте, али није рекла ни речи. Исто така поступили су ујак, моја мајка и моје снаје Зага — Костина, Бобина и Сашина мати и Деса, Дудина мати. Загино лице изражавало је потсм)ех, а Десино завист. Дошла је и мајкина сестра Милева, у шеширу и рукавицама. Она ретко скида рукавице, а Шешир никад, — ни онда кад код нас остане на ручку, па чак ни онда кад цео дан овде проведе. Тетка Милева радо би сваки поједини плод узела у руке, говорила о њему и дивила му се. Није се усудила да учини изузетак, и у гордоме ставу, али са радозналим очима које