Општинске новине

Други дан, нови живот, други људи

245

испитују сваку појединост, прошла је ћутећи поред ових поклона, заједно са другима, „Да, да, — понекад је врло тешко имати испред себе читав низ старијих у породици, и бити приморан да са љима рачунамо, драга сестро Анастасија'", — мислио сам ја. Она и мој пријатељ Миша чине један посебан одељак. Миша ЗдравКовић је из Зајечара, где има велико имање. Његова индустрија сира доноси му леп приход. Мишини родитељи обоје већ давно мртви — послали су сина у престоницу, да на Университету студира филозофију. Гамо смо се нашли: он је учио. историју, ја [књижевност. Ускоро смо се веома спријатељили: заједно смо капредовали у студијама, и заједнички смО чинили младалачке лудорије. У нашој кући Миша је био радо примани гост. Са Настом је нарочито добро хармонирао. Године 1914 отишли см;о заједно у рат, борили смо се раме уз раме, и истога дана транспортирани смо тешКо рањени у пољску болницу. Од мене је мало шта здраво остало. С њиме је рудбина милостивије поступила: лекари су му отсекли десну ногу испод колена, и извадили Јму један бубрег. Сад носи протезу, али корача за чудо сигурно, тако да онај ко то не зна не може ни слутити да му је нога вештачка. И иначе је Миша здрав, и не пати ни од каквих злих последица рата. Једнога је само морао да се одрекне: свога позива. Тако је постао индустријалац сира у своме родноме месту. Али, у слободним часовима завлачи се он у своју библиотеку;, на коју је врло горд. Миша је духовно високо развијен,, и, у току времена, из чисте љубави према науци, стекао је много знања, више но толики званични научници. Идеалист сваким делићем свога бића, има он, поред топлога срца, много здраве енергије и чврстине Карактера. Те две последње особине поМогле су му да, после светсКога рата, сјајно равлада своје тешке материјалне прилике. Кад је 1914- г. избио светски рат, Наста се баш била развила у веома лепу седамнаестогодишњу девојку. Није само њена спољна љупкост привлачила свакога ко је видео, него и њена интелигенција, много виша него што је имају девојке истих година. Због бистрине њезина ума и брзе моћи схватања нас четири брата смо је радо трпели у нашој средини. Ја,, најмлађи међу њима, једини сам остао жив. — Било је то обично онда кад смо са нашим друговима, Вмеђу којима је увек био Миша, водили политичке препирке или се усхићавали књижевношћу и науком. Тако је моја сестра Анастасија, у непреКидном додиру са нама, младим људима, и нехотице била упућена у многе озбиљне ствари. Она је, управо, припадала нашем друштву. Тада је, од нас браће, само Светозар био ожењен. Његова млада жена Зага имала је само смисла за тоалете

и сличне тричарије, и за лаку француску лектиру. Једна дубока природа, као Наста, није св зато могла са њоме сродити. Ове две жене остале су до данас стране једна другој. Кад неко од мојих тадашњих пријатеља изазове у сећању оно красно доба младости, њему се одмах Анастасијина слика створи пред очима. Она је била добри дух нашега круга, а често је морала да игра улогу анђела спаситеља. Било је случајева кад је неко од нас намеравао да начини велику глупост, чије зле последице, у својој младићској обести и лакомислености, није био у стању да предвиди. Тада је моја млада сестра могла јако да се наљути, и обично нам је излагала последице таквога поступања јасно и разговетно. Иако је била блага и услужна, иако наше испаде није одавала, него нам је, кад смо се налазили у тугаљивим ситуацијама, несебично и одлучно помагала, — несебичније и неустрашивије него што би многи од нас браће или другова у истоме положају могли учинити, — она нам је, у критичним тренутцима, нретила да ће одмах о нашој намери обавестити родитеље, или да ће предузети нешто да наше глупости спречи. А ми смо сви знали да ће она извршити своју претњу. У томе остајала је неумољива. И тако неки од нас имају да захвале Настиној, оштроумности и чврстини што су остали безбрижни и ведри. Кад смо хтели да идемо на неку свечаност, вршила је Наста над нама смотру као над регрутима. Нико није знао да таКо добро веже кравату и да очисти гласе-рукавице као моја сестра. Сличну молбу она. никад није одбијала мојим друговима, После1 бала морао је сваКи, као награду за њено старање, да јој поднесе извештај с киме се забављао, ,и на који начин. Показало се да је ово причање врло добра метода да ми млади размислимо ;о рашим поступцима и о понашањуј других. Наста се тако рећи уживљавала у сваки наш доживљај, радовала се и жалостила ; са нама, и бринула се за нас као каква мала Мати. Отуда није чудо што су је моји другови обожавали, и поштовали као оличење чистоте и идеалне женскости. Двојица од мојих пријатеља били су, као Миша, из унутрашњости, и становали су у меблираним собама, обично код какве непријатне газдарице. Они мојој сестри нису могли довољно да се захвале за њену љубазност и старање. Они су и дали нашој мајчици једно име Које одлично карактерише и Настин став Пун љубави према нашем затвореном пријатељском кругу, и дирљиву привезаност и обожавање мојих другова: назвали су је „матијанче". Овај надимак, тако погођен и тачан, толико нам се допао да смо одмах, пљескајући у знак одобравања, унисоно узвшсивали „Матијанче". Збуњено опирање моје сестре,, у почетку, ништа није помогло. И данас добија она писма од та два моја друга, чија деца срдачно поздрављају „тетКу Матијанче". —