Општинске новине

246

Београд ске општинске новине

. Благотворно је и за младе и за старе кад могу, после свих сусрета и (искустава са женама у животу, за које су често и сами криви, веровати још у нешто идеално женско. Миша је сваки свој слободни час проводио у нашем дому. Наста је, у почетку, била врло уздржљива према њему. Ми браћа пребацивали |смо јој због тога,, а њему смо певали славопојке. Али никаква одвратност није била узрок што је се наше Матијанче у његовоме присуству показивало ћутљиво и повучено у себе; напротив, то је био један неодољиви талас симпатије, који је младу девојку хватао и носио. А Миша се према њој понашао каткад тако дрвено и глупо, да нам је, најзад, пукло пред очима шта се управо са њима догађа. Доцније су они савладали своју везаност. Миша се трудио да се у сваком смислу допадне Насти, и да њену пажњу обрати на себе. Често је био дирљив у понашању према њој, али се по својој тихој и озбиљној природи трудио да то другови не примете. Настино општење са Мишом одавало је поштовање и поверење. Наше Матијанче га никад није могло тако отворено и безобзирно изгрдити, као друге пријатеље нашега круга. Миша јој је, у ствари, пружао мало прилике за то. Ако су се некад појавиле међу нама разлике у мншљењу, Миша је увек прелазио на Настину страну. Њих двоје су били у савршеном складу. Објава светскога рата ударила је тачку тој идили пријатељства, и послала је младе људе, пуне наде, на све стране, у топовску ватру, с1У(рт и погибију. Наше Матијанче последњи пут се побринуло за нас све. Сваки од мојих другова добио јје по један укусно завезани пакет за свој тешки пут, на коме није било ничега лепог, уметнич!ког ни естетичног, него где су нас чекали само блато и јади. Али од оних што су на њега пошли, тај пут је захтевао велику моралну снагу': храброст, несебичност, гвоздену рољу и упорну издржљивост. Нико од другова није заборавио да се топло и срдачно опрости од Анастасије. Сходно своме потпуно заслуженоме надимку, наше Матијанче пратило нас је топлим срцем у опасну даљину. Нзене" мИсли сједињавале су често све чланове малога пријатељскога круга, чак и онда кад нико од нас на фронту није више знаа где се други налазе, ни да ла су уопште још живи. Уочи свога одласка Миша је имао један разговор са оцем. Запросио је Настину руку. Могао је бити сигуран да неће добити негативан рдговор. Отац доиста није могао поверити своју кћер племенитијем човеку него њему. То је он сасвим добро знао. Али усред преврата који ј,е наступио, усред започетога рата и несигурне будућности, није никако хтео да изађе на сусрет жељи младога човека, и

да га отворено призна за Настинога верениКа. 1 )1 1 Последње очеве речи биле су: „Ако се из рата срећно вратите, тада ми само поновите своју жељу, а ја вам обећавам да ће моја кћи, уз моју пуну сагласност, постати Ваша жена. Али дотле морате имати стрпљења. Нећу да се моја Јкћи још више жалости; доста ће већ страховати због браће. Растаните се са њоме у лепој нади на будућу срећу... А сад, нека је Бог са вама, млади човече... Вратите нам се здрави!" Хтео не хтео Миша се морао покорити очевој одлуци. Ми браћа осигурали смо му једно виђење са Настом. Они су се срели у башти, у истоме тихоме куту где сам ја, пре неколико дана, чуо Јелисаветину исповест. Миша је Насти, руменој од узбуђења, узео обећање да ће га чекати, док се не врати да је, као своју жену, одведе своме дому. Пољубили су се први пут — без очевога одобрења! Ова два млада, племенита бића, која су била као створена једно за друго, загрлили су се тада први и последњи пут. Да, да, увек се догађа друкчије него што човек жели. Може неко радити скроз поштено и исправно;, и бити сигуран у своју ствар, па ипа:к, и најсолИднија зграда се руши, као кућа јод карата. Кад судбина тако зажели, онда и најумнији човек нема права. Судбина га прикива уза зид, и он немоћно мора да гледа како из дубине непредвиђености дочарава рна бледе утваре несреће, које својим леденим дахом ; , у тренутку, обарају добро неговано цвеће из леје његовога постојања, а на 'њихово место саде расцветане биљке језовите патње. На жалост, од овога правила ни Миша и Наста нису Могли да начине изузетак. Кад је светски рат престао да бесни, у нашој старој кући изгледало је врло жалосно. Два брата, Светозар и Драгослав, пали су на пољу части, за отаџбину; први је оставио једно сироче, Јелисавету, а други жену Загу и троје деце, Косту, Бобу и Сашу. Доброга оца изгубили смо 1917 г. Ја И Мој брат Велимир вратили смо се кући, — али како! Моје тело претворило се у црегршт јада, а брат је био тешко болестан од плућа, — последице ратних напора и оскудице. Он је само дошао кући да умре... На Кр'фу, ^де је лежао у болници, упознао је једну компатриоткињу, веселу и живу девојку Десу Павловић. Грчевито се ухватио за њену младалачку бујност, и, за чуЈдо, у почетку се добро опоравио. Узели су се 1917 г. Али тек што јје Дуда била рођена, оборила је Велимира његова неизлечива болест. Тако је нашу многобројну и угледну породицу сналазио удар за ударом. Но, у оно до"ба, то није било ништа необично, јер је рат свуда у српским породицама утиснуо бол-