Општинске новине

Други дан, нови живот, други људи

247

не празнине. Ова чињеница није могла да буде никаква утеха ни за нас, ни за оне који су стављени на исто искушење као ми. Свака породица је тешко сносила своју несрећу, и мислила да је њен удес најчемернији. Наста је, међутим, напунила двадесет и две године. Нзена ранија љупкост расцветала се у поноситу лепоту. Али израз њенога лица одавао је и сад, као и раније, доброту, благу озбиљност и чврстину карактера. Бака, мати, ујак и обе снаје оплакивале су своју несрећу, — на начин како се она само на Балкану оплакује. Сасвим су се изгубиле у атавистички преношеноме нарицању_ и у испуњавању посмртних обреда и обичаја. Отуда им је недосгајало и смисла и времена да се баве свакодневним, — неопходним стварима. И тада је наше дивљења достојно Матијанче храбро узело на своја леђа цело напорно управљање нашом великом кућом. За оно што је Наста, за време четири ратне године, учинила далеко иза фронта, и за оно што је она отада, мирно и без роптања, и даље чинила, — заслужила је не само златну ратну медаљу, него златну срећу. У то доба ми је Миша из Зајечара писао да је са здрављем добро, и да му је нога довољно залечена. Добиће протезу, и када буде добро научио да хода са њоме, — што ће, отприлике, бити за месец дана, — доћи ће у Београд. Тражио је да му одговорим како је код наше куће, и да ли се, у садашњем своме стању, сме надати Насти. Овде (додајем своме дневнику мој одговор на Мишино писмо, који даје слику ондашњих прилика у нашој кући. „Драги друже, Разуме се да се можеш надати Насти. Али отац није жив, да одржи обећање што ти је дао. Уместо њега, дајем ти ја нашу Насту, и знам да је не могу поверити бољем и искренијем човеку него теби, драги Мишо. Дакле дођи, чим будеш могао. Друже, наша је кућа увијена' у дубоку жалост, тако да њена тешка атмосфера по неКад прети да ме угуши, али тим> је потребније да један дах свежега живота прође њеним опустелим одајама. Мени ,је прилично. Зачудићеш се мојој многострукој активности. Та ја сам сад једина мушКа глава у породици. Ујка Павле се не рачуна; он је сувише §гапс! 8е1§пеиг да би се о нечем! старао,, а, сем тога, жалост га је тешко погодила. Изгледа као да се у кукању таКмичи са женама; уопште јако се на своју штету променио. Поново сам предузео изграђивање ђроспратне куће, чији се зидови граниче баштоМ, и свршавам је према очевим Упутствима. Браћа нису доживела да се уселвј у станове Који су им били намењени, али жене и деца Драгослављева и Велимирова ипак ће добити нов и модеран дом. За тебе

и Насту остаје један спрат слободан, — ако ие претпостављате да станујете у старој кући. Не усуђујем се да претставим себи како ће овде изгледати кад моја сестра почне једном да ;мисли на себе и на своју личну срећу. Као што !се ја трудим да средим наше спољне финансијске прилике, тако се она стара за унуграшње, [и за добро целе породице. Од жена нико неће или не може ничег да се прихвати. А Наста опет никад не сустаје. Она ради, и троши се, и не прави питање ни од својих снага, Ци од свога времена. Нас двоје смо тако рећи стубови наше куће. Као што видиш, ипак се чини да је нечем користан твој стари ратни друг и колега, или, управо, оно што је од њега преостало. Главу сам још донео дома, а то је, за нашу породицу, било најнужније. Ти би ми био од велике помоћи. У осталом: шта намераваш да чиниш? Хоћеш ли да промениш позив? О свему ћемо се разговарати. Поздравља те у старом пријатељству Воја. П. С. Од Насте срдачан поздрав. Могу ти рећи да те она чека". Уображавао сам -да сам глава породице. Показало се, међутим, да моје мишљење и моја воља пису ггресудни за ствар која ми је највише на срцу лежала, — за срећу моје сестре. Себична мрежа, саткана из прадубине душевне ограничености, једна сложена комбинација предрасуда, таштине, зависти и егоизма, спрела се око два мени драга бића, и осујетила њихову везу. Прво ступили у дејство егоизам и завист, у облику снаја Заге и Десе. Зашто да Насти припадне боља срећа, кад су њих две у жалости? А затим: ко ће се старати о читавоме великоме домазлуку, ако се Наста уда? Па неће ваљда саме Зага и Деса? Тада су се 'те две велике даме скупиле на договор, и, први пут у животу сложне, скорале су план како да се ослободе претстојећег непријатнога кућевног рада — праве несреће у њиховим очима — и да осујете Настину удају. Оне су лакше успеле него што су и саме мислиле. Предочиле су мајци да јој је остало само , још једно здраво дете. Па ваљда неће њега дати једноме бившеЧ! човеку, једноме богаљу сличноме мени који, уз то, не може више ни свој позив да врши. И шта би тада рекли људи? „Зацело би вас, мајка Ружо, осудила свака паметна жена и мати из нашега круга", закључиле су те две даме опаких језиКа. А мати, потиштена и 'сломљена од јада, лако је примила та убацивања. Сама Наста није претстављала за мајку проблем. Она је била њено једино женсКо дете, на сваком кораку /корисна. А тако је и требало да буде. Никад се није тужила... може дакле, према тоЈуге, мирно у Кући и даље да остане, — што