Општинске новине

248

Београдске општинске новине

је паметније него наједном мислити на удају сад, кад је са:ма мати у тајко великој жалости... А она, заиста, ни пред собом, ни пред људима, није могла примити на себе ту одговорност ,да своју ћерку да за жену човеку који има само једну и по ногу. У овоме случају, ни отац не би дао дозволу. Тако је мислила моја мати. Предрасуде и таштина биле су пресудне код ње. А ујка Павле — деда, — који је само мислио на своју угодност, крајње педантан и конзервативан, дао је за право снајама. Сем 'тога, он је рекао двема интригантКињама: — Шта, зар би ви узеле на себе домазлук? Ви да водите надзор над баштованом, куварицом., двема девојкама за децу и двема собарицама, да остављате воће за зиму, кувате слатко, ме(ћете туршију, киселите купус, и да се старате о ономе шта смемо јести бака, Ружа и ја? Та ви немате о томе ни појма! Но, то би било лепо газдинство!.. Нека ме Бог од тога сачува! И ујка Павле се насмејао осорно. — Од 'гога неће бити нишгга! — закључио је намргођен. Бака се најпаметније понашала. Саслушала је ујка Павла, мајку, Загу и Десу, и мирно рекла: — Нека се сама Наста одлучи. Она ће знати шта треба, а шта не треба да учини. . , Али самој Насти нико није смео да приђе ; чак ни мати. Сви су од ње осећали респеКт; уз то, у последње време, еманирало је из њенога бића једно лако одбијање, тако да извесан жељени разговор са њоме није био могућ. Кад сам хтео да опоменем своју сестру на расположење које овде влада, она ми је нежно .прешла руком преко чела, и рекла тихо: — Не мучи се! — Не дај да те преколебају, — наваљивао сам, и додао: . — Откуд знаш? Око њених уста појавила се једна горка црта, коју на њој нисам. раније приметио. — О, то се осећа... А необична љубазност Заге и Десе је сумњив знак, рекла је је она најзад у смеху. Али њен пут патње. већ је почео. Усред тога непријатељског расположења стигао је Миша. Изгледао је добро, само је ишао нешто теже. Ходање са протезом мора тек да се научи; лакоћа се постиже дугим 1 вежбањем. Он није приметио да су га хладно примили. Смејао се својим добродушним смехом), а његове топле речи светлиле су у искреној и радосној нади... Настина појава га је очарала. И доиста, моја ;сестра изгледала је ретко кад тако лепа као при првом 1 свом састанку са Мишом после рата. После! ручка нас троје смо, најзад, остали сами, и могли смо отворено да говоримо. Што је Миша више причао и излагао нам своје

планове за будућност, тим смо постајали Наста и ја утученији. — Мислио сам да ћеш се овамо преселити, — приметио сам ја. — Сасвим' искључено, драги Војо. Овде не бих имао погодну ситуацију... можда за читаве године... Зрело сам размислио... Не остаје ми никакав други излаз него да опет предузмем очеву фабрику сира. Тада бих могао да пружим Насти безбрижан живот и леп, културан дом... Или дгожда мислиш да се твоја сестра не би могла одвојити од вас и од Београда? — упита изненада Миша, врло узбуђен. Уместо Мене, Наста брзо одговори: — Ја( бих свуда пошла за вама радо и без премишљања. У мене не смете сумњати... Него има других тешкоћа. Па се окрете мени: — Хтела бих да говорим са Мишом на само. Идем са њиме у башту. Изложићу му наше прилиКе. Кад се вратимо, чућеш нашу заједничку одлуку. Најзад /се вратио Миша — сам. Сео је до мене, и дуго ни речи није проговорио. Посматрао сам га, док су у. мени беснела два супротна осећања: револт што два тако дивна створа не могу уживати своју срећу, зато што им себичност других ставља у дужност да жртвују себе; и гнев на га два мЛада створа који хоће, за љубав других, да се одрекну остваривања највеће жеље свога живота. Миша је наслонио главу на руку|, и гледао је преда се озбиљно али сабрано. — Знаш, рекао је, — нашем питању доиста још није време, Наста има право... Сувише |је жалости у овој кући било... Ваша мати јако је оронула... Она не може другима указивати помоћ, кад је самој њој помоћ потребна. Она не би могла да остане без Насте... Ни она, ни бака... ни ти... Ја не смемсад да вам је узмем, сада не... али доцније. Сама Наста позваће ме, кад томе дође време. Твоја сестра је изванредно биће. По својој слободној одлуци рекла ми је: „Кунем ти се, или ћу бити твоја жена, или ничија". Дакле, мајку Ружу нећу данас узнемиравати никаквом тражњом. Уместо тога путујем одмах натраг кући. Миша скочи, и начини неколико енергичних корака по соби. — Цео свој капитал уложићу у фабрику сира. Радићу од јутра до мрака, без одмора... Моја ререница Наста мора једном имати врло леп и удобан живот. Јер она јесте моја вереница, — сама је казала. А, знаш, стари пријатељу, ово ми даје снаге да се стрпим, да истрајем, и да и даље радим за нашу будућност. Видиш ли, ти млади потомче породице Николић, — који ћеш једнога дана читати ове моје забелеш^ке, кад, можда, личности што су у њима делале не буду више међу живима, Наста и Миша били су људи, предратни људи, са гвозденим карактером и златним срцем. Нзи-