Општинске новине

Други дан, нови живот, други људи

249

ма је добро њихове породице било важније него сопствена срећа. Миша је одржао реч. Потпуно се посветио раду. Млечна индустрија и читав посао око тога тражили су целу шегову пажњу и сву снагу његове воље. Они су у почетку гутали велике суме. Тадашње прилике биле су рђаве. Свуда је владала оскудица, нужне фабричне ствари 'могуће је било добавити само са много муке и уз огромне трошкове. Миша је све набављао сам, и, на тај начин, непрекидно се излагао напорима које његова тек залечена нога није кГогла да издржи. Као резултат тога, протеза је била закључана у орман, а он је морао много недеља да чува собу. Али ни тада није мировао. Забио се у књиге, проуча,вао је пољопривреду, давао упутства, вршио многе поправке у својој индустрији; на тај начин му доиста није остајао ни тренутак слободнога времена да се осећа несрећан што се није оженио. Тако је скоро неосетно прошло неколико година. Али будућност са Настом била је за Мишу обећана земља. Чекао је да га она позове — чекао је на њу, и радио }е за њу... Кад би дошао у Београд да купује, није нас посећивао. У нашу кућу могао је он ући само као победник. Да ли се ова два верна бића доиста. нису виђала за време тих година, или су се, може бити, састајали ван куће — не знам. Прво ми изгледа невероватно, а за друго немам доказа. На, Насти није могло ништа да се опази. Увек је ,била подједнако тиха и услужна, и испуњавала је савесно своју дужност. Директно нисам; хтео да је питам. Нашто је узбуђивати? И без тога њен мир морао је њу стати много борбе... Са Мишом сам се дописивао, у одређеним размацима времена. Он ми је причао детаљно о своме раду. Сваки пут остављао сам његово писмо у Настину мапу за писање. Ништа више нисам могао да учиним за своју сестру. Она ми та писма није враћала, него их је брижљиво закључавала у свој писаћи сто. Сама она није добијала ни реда од Мише. Али двапут годишње примала је два сјајна буКета белих ружа, без визит-карте пошиљача: за њен рођендан, и двадесетог јуна, — дана кад је Миша просио моју сестру, и кад му је она свечано обећала да се ни за кога другога неће удати сем за њега. Тако су протицале године; две, три, четири, пет, шест... Мишино предузеће почело је да доноси плодове. У нашој кући године су текле мирно — захваљујући Настиноме старању. Загина деца, Десина Дуда, и Јелисавета, грајила су и лармала кроз стару кућу. Жене моје браће бринуле су се за њих управо онолико колико то прописује добар друштвени

тон. Да је зависило само од њих, та деца би се изродила у пет бездушних, празних створова. Али наше Матијанче није допустило да тако 'буде. Она се потпуно посветила младој генерацији, и ггрошила је на њу сву своју топлу срдачност. У томе, задавала је себи бескјрајно Много труда... Али дужност је морала до јкраја да се изврши, јер Наста није умела ништа до пола да уради. А Миша је чекао, чекао пуних тринаест година. Сада смо у 1934 г. У Настиној соби стоји диван букет жутих ружа, и још нешто: једна жардинијера са најлепшим плодовима са Мишиног добра у Зајечару. Поред тих красних ствари продефиловале су ћутећи бака, мати, тетКа Милева и снаје. Сви знају да нешто необично значи овај буКет нежнога миоиса који је донет у кућу иако није Настин рођендан, нити Какав други знаменити датум. Тај буКет значи прошење, а свима је јасно ко га шаље. Али сви су изненађени, и овај догађај чшга им се несхватљив. Он је помео моје снаје, јер никако није сагласан са схватањима хладне рачунџике Заге, а још мање са назорима Монденски настројене, лакомислене Десе. Са чела им! читам мисли: „Таква верност смешна је и отужна", мисли потсмешљиво Деса. ,,Сад ће јој ипак пасти у крило велико богатство", мисли злонамерно Зага. Наста остаје мирна, и врши своју дужност као иначе. Радознали погледи нису у стању да је збуне. Прошло је време искушења. Она очекује свога Мишу. И никаква препрека неће више бити у стању да их раздвоји. Таква је моја сестра Анастасија. Зора Ђорђевић (Наставиће се)

Ј. Перић: Мотив са Дунава (Са изложбе у Инжињерском дому у мају и јуну 1937)