Општинске новине

Спаљивање мртвих и подизање крематорије у Београду

Један од корисних актуелних културноздравствених нерешених проблема је и подизање крематорије у Београду. То витално питање покреће се код нас још 1904 године, када је у Београду основано друштво за спаљивање мртвих под именом „Огањ." Спаљивање мртваца није нишга ново. Откако постоји људски род, постоји и спаљивање мртвог тела. Код преисториских народа било је у обичају огњено сахрањивање готово код свих оних који су живели у земљама богатим шумом и који употребљаваху ватру за индустриске циљеве. Нарочито је било спаљивање омиљено код скитачких народа, као и код свију племена која се бављаху ловом, ратом и морепловством, и који при честој промени свога седишта не беху у стању да бране скрнављење својих умрлих од разних нападача. Постоје докази о томе да је огњено сахрањивање било одомаћено код Индијанаца још много стотина година пре Буде. У ископаним преисториским гробовима у Европи, из каменог доба, откривени су веома ретки остаци спаљивања лешева, док се са појавом бронзе тај однос преокренуо, те је спаљивање мртваца изгледало као правило, бар код богатијих људи. Код разних народа били су и разни обичаји. У преисториско доба народи у Африци и Јужној Америци нису ни сахрањивали ни спаљивали мртваца, него су га просто пели на неко високо дрво и ту остављали да се осуши. Други су опет своје мртве бацали у таласе мора или великих река; и данас се по који такав случај дешава »од насељеника реке Конга. Доцније, у почетку ширења цивилизације, када су се народи сељакали тражећи погодно ме.сто за насеобину, своје су мртве спаљивали и собом доносили само пепео. Код старих Јевреја спаљивање је било нека врста почасти. Спаљивали су се само велики и популарни владаоци и великани. Из Старог завета види се да је једном непопуларном владаоцу било спаљиван.е ускраћено. Тек доцније Јевреји су узели обичај покопавања у земљу. Јелини су такође спаљивали своје мртве. Један од седам мудраца старе Јеладе Солон, на самртном часу нареди да му се тело спали, а пепео распе по мору. Код Грка у најраније доба, у доба хероја, изгледа да је спаљивање мртвих било одо-

маћено; као што се види из Омирових описа, огњена је сахрана извршена над Партоклосом, Хектором, Ахилом и другим. Од Солона па до римске превласти (600 год. пре Христа) изгледа да је закопавање у земљу надмашило спаљиЕање, али ипак оста спаљивање код богатијих. Тако Плутарх пише, између осталог, да су Солон, Алкибијад, Тимелеон, Пир и други били по својој смрти спаљени. Разуме се да су код спаљивања играле улогу и извесне локалне прилике. Атињани су мртваце спаљивали, док су их Спартанци више покопавали. Македонски краљеви и војсковође, нарочито у време Александра Великог, волели су више спаљивање. За време римске превласти спаљивање у Грчкој достигло је свој врхунац. И Римљани су спаљивали своје покојнике. Спаљени су после смрти Јулије Цезар, Помпеј, Брут, Август, Нерон и други. Хришћанство у своме почетку затекло ]е спаљивање. У тадање време Хришћани су мртве спаљивали пуних осам столећа; и тек када је Император Запада, а под утицајем Рима, почео због тога да кажњава строгим казнама, Хришћани су били принуђени да своје мртве покопавају. Али, ипак поред свих недаћа и прогањања, спаљивање није могло да се код Хришћана сасвим искорени. На острву Рујну, где су Словени у великом броју живели, у ХН столећу владао је примитивни обичај спаљивања. Тај је обичај трајао док га Тевтонци са мачем и огњем нису са словенским именом заједно уништили. Код азиских народа народни и верски обичај спаљивања остао је стално, док је у Европи обичај спаљивања почео да се отстрањује. Словени и Германи такође су спаљивали мртваце, само је код њих био обичај да на запаљену ломачу, пре спаљивања мртвог тела, сипају разно мирисаво уље, и док се тело сасвим не претвори у пепео присутни су играли и певали. Дакле, једном речју, спаљивање је постојало у прастара времена, само је вршено на један примитиван, нехигијенски, некултурни и дивљачки начин. Овај се покрет спаљивања поново јавио средином прошлог столећа, после Велике Француске револуције, када је наука, а специјално техника, гигантским корацима пошла напред. Велики мислиоци пресекли су обича-