Општинске новине

432 Београдске општинске новиие

У гроб, у гроб спуштају је, Живот мој, и моје све. Страшан је то црни амбис, Само у гроб, У гроб не! Па зар ја да први бацим Шаку земље на њен лес! Рука ми се натраг трза, Тај обичај кује бес. Ох што нисмо сада онде, где је „дивљи" обичај; Место гроба Кроз ломачу Јурне пламен, сине сјај, Ја бих смело потпалио Тај жртвеник одар њен, Да трулежу, да гњилежу Отмем плен У крематорији се сасвим друкче пуступа. Склоњени од ветра и непогоде скупе се дубоко ожалшћени у дворану, која својим озбиљним изгледом изазива очевидцу побожност. Кад се сзрши тужна церемонија, са истим црквеним обредима као и код покопавања, сандук са цвећем 1 и венцима, под звуцима последње погребне песке, понире без шума и готово неприметно кроз отвор на катафалку, који је отвор покривен једном аутомтском гвозденом плочом'. Све што се дешава у доњим просторијама крематорије скрива се испред ока ожалошћених. Ко је сако једанпут био присутан оваквом сахрањивању за тога је решено питање који начин сахрањивања више одговара естетичном осећању ожалошћених. И у овој прили.ци одлучиће се у корист огњеног сахрањивања. Код кремације нема оног одваратног трулежа; она претвара непосредно наше тело у бели чисти пепео и не врши просто сагоревање, већ хемиско лучење разних ткања нашег тела у његове саставне делове. За најкраће време, нешто јаче од једнога часа, помоћу усијаног ваздуха, без развијања густог дима и смрдљивих гасова, леш се претвара у белу пепељаву масу, која се лепо покупи и стави у кутију т.зв. урну, која се остави у колумбарију за вечита времена. Свака урна има и своје име, те бољи споменик од тога не може бити. Колумбарије су места где се урне са пепелом спаљених лица остављају за вечита времена. Оне се зидају или као нарочите зграде или врло често као покривени ходници у виду аркада поред или око саме крематорије. У зидовима ходника и аркада налазе се удубљења за оставу урна, а споља се та удубљења затворе мермерним плочицама које носе натпис а често пута и кратку биографију покојника. Удубљења су или за једну урну, или су породичне за више урна. Отворена удубље-

Кремоторија у Кируни (најсевернији део Шведске)

као што је то случај са гробницама и надгробним споменицима, који се данас продају и тако скрнави оно што је најсветије. Колико је било раније примера у Београду, на Новом гробљу, да су људи још за живота спремили себи вечну кућу и купили гробницу за вечити мир, али су се у томе јако преварили. Нзихови рођаци - наследници, кад упропасте сву заоставштину, продају за скупе паре гробницу и споменике, а умрле преносе у обичан гроб или у општу костурницу, тако да _се некима ни име не зна. Било је

ња личе на отворе на голубињаку, па су зато и назване колумбаријама. У најновије време избегавају се зидане колумбарије, већ се урне сахрањују у земљу, стварајући тако гајеве са урнама, који се подижу и у местима која немају своје крематорије. Колумбарија је тако лепо уређена да личи на унутрашњост цркве. У њој се чувају урне свих спаљених. Нико не сме да већ постављену урну скиие и место ње стави другу,