Општинске новине
5
Спаљивање мртвих и подизање крематорије у Београду
433
раније случајева да се један споменик преко ноћи нађе на неком другом гробу са другим натписом имена и другом сликом. То је највеће непоштовање према мртвима. Тако је продата гробница и надгробни споменик у којој је почивао Димитрије Стефановић, трг. из Београда, са својом женом. Нзихов незаслужни син, који је све наслеђено имање упропастио, дошао је на страшну замисао да прода гробницу свога оца и своје мајке, а њих сахрани у обичне гробове. Тако је исто продата и гробница Живка Давидовића, бив. држ. саветника, као и друге. У „Правди" о'д 27 јула 1934 год. био је допис из Сремских Карловаца, да је у том месту похватана опасна банда крадљиваца, која је откопавала гробнице. Тако је пре неколико месеци на Буковачком гробљу опљачкана гробница породице Стојчевић. „Непознати лопови — вели се у том допису — провалили су у гробницу и отворивши готово све мртвачке сандуке са иструлелих лешева скинули су разног златног накита у вредности за око 7.500 дин. Шта више повадили су и неколико златних зуба".
I
Кремоторија у Букурешту Ето шта вреди наша „вечна кућа"! Дођу лопови те вас мртве краду и растрзавају тело. Бол»е је бити спаљен, да се пепео чува у лепој урни, далеко од лопова и злих људи. Београдска „Политика" доноси у своме броју од 7 јула 1935 год. овај допис из Бања Луке: „Јуче је у овим крајевима поново извршено раскопавање једног гроба. Овог пута не ради се о празноверју већ о крађи 8 златних зуба са једног мртваца. Још 8 априла 1930 У селу Међеђој, срез босанско-дубички, умро )е сељак Миле Милеуснић, који је имао 8
златних зуба. Крадљивци су откопали гроб и украли златне зубе. Жандармерија води истрагу да пронађе крадљивца". „Време" од 12 октобра 1935 доноси ову белешку: „један студент варшавског универзитета, који је био лудо заљубљен у једну студенткињу, обио је, после њене смрти, н*ен гроб и извадио покојници срце, балзамовао га и држао код куће". Читали смо такође једну авантуру једног незапосленог младића, који се, на пребацивање веренице да нема новаца ни бурму да јој купи, брзо решио да преко ноћи откопа свеж гроб и умрлој и сахрањеној особи украде с прста венчану бурму, само да би могао да задовољи ћуди своје веренице. Таквих случајева има много и много. Једини је начин да се овоме једном стане на пут, огњено сахрањивање. Од познатих наших личности спаљени су: Д-р Чеда Михајловић, бивши министар Народног здравља (у Паризу); Војислав Турински, оперски певач, (у Прагу); Влахо Букавац, чувени сликар, (у Прагу); Фрања Супило, велики национални борац, (у Лондону); као и миоги други. Нзихове су урне пренете у нашу земљу. Друштво „Огањ", које се бори за факултативно спаљивање мртвих, основано је у Београду 1904 године. Претседник друштва је г. Д-р Воја Кујунџић, лекар, познати борац за подизање крекаторије у Београду. Упоредо са радом друштва „Огањ" радила је у 1928 години на овоме послу и сама Београдска општина, Тако је по наређењу ондашњег претседника општине д-р Косте Јовановића, Санитетско одељење Београдске општине упутило молбу под бр. 160.159 од 20 децембра 1928 год. Министру народног здравља д-р Чеди Михајловићу, члану друштва „Огањ", да дозволи подизање крематорије у Београду. Министар народног здравља под бр. 57.755 од 27 децембра 1928 год. одговорио је Београдској општини да се сходно чл. 22 Закона у уређењу Санитеске струке могу код нас спаљивати лешеви мртвих лица, те према томе Општина може приступити подизању крематорије. I О овој важној одлуци Господина Министра народног здравља извештено је друштво „Огањ" са одлукама Београдске општине: 1) Да се позове друштво „Огањ?' и упита: хоће ли о свом трошку подићи крематорију; 2) Да ОпШтина уступи бесплатно друштву „Огањ", или неком другом, предвиђено место за крематорију по Генералном плану гробља и 3) Да по могућству Општина и материјално учествује у изградњи крематорије. Друштво „Огањ" одговорило је да прима сву бригу око подизања крематорије на себе и предложило Општини да се на име