Општинске новине

Други дан, нови живот, други људи

439

10НИ, а на столове се мећу свећњаци са шеширима од разнобојне хартије. Необична сим-^ (ђонија светлости запљускује (присутне, даје им' иереалан изглед, и баца сенке чудесних прелива на широке блиставе плоче у дворишту. Наши гости су врло живахни; сви су под деј-ј ством чари ове топле познолетње ноћи. И забава се продужава. Задовољили су се игра-. њем, поседали су, брбљају и смеју се. Чак и баку узалуд мами њена тиха соба. Поред ње, у висини њене главе, светлуца Нешто с времена на време. Шта то ;може бити? Узалуд се напреже мој дух, Па се одједном досећам: то је метални украс на шеширу тетка Милеве, која га, верна својој навеци, ни овога пута није скинула. Око слављеника Косте образовали су гости велики круг. Из једне урне, коју Наста носи од једног до лоугог, ваде гости по једну увијену цедуљицу. Ко је извукао питање, мора на њега да одговори. Дотични ступа пред Косту, који обавља улогу судије, и куне се да ће дати одговор искрен и по савести. Измећу осталих и Стеван је извукао питање. Оно је гласило: Шта вам је досад највише кмпоновало? Он се свечано заклео да ће рећи истину, и заузима место на издвојеној Клупи. Питање није глупо. Сви гледају на њега у очекивању. Јелисавета се нада да ће чути нешто врло лепо. — Шта ми је највише импоновало? — поновио је замишљено. Колебајући се кало, рекао је: — Можда следеће. — Једно вече седео сам са неким познаницима код „Руског цара". После кратког времена придружио нам се један господин у беспрекорно попегланоме оделу, ко;е је његово снажно тело тако испуњавало, да сам имао утисак као да ће његова широка рамена пробити тканину, Имао је пуно лице, са нешто неодређеним цртама. Неко из нашега круга назвао га је по имену. На то је са свих страна радосно и бурно поздрављен. Био је то познати боксер Игњатовић, један још млад човек. Наравно, чим је приступио нашем столу, ни о чем се другом није говорило сем о (боксовању. Он је љубазно давао објашњења о строгим прописима којима се један боксер мора покоравати, говорио је о дијети о разним врстама тренинга, показивао је своје мишиће, и допуштао нам је да их додирујемо. Најзад га је мој сусед упитао шта му је у његовоме позиву задало највише тешкоћа. — Мој нос, — одговорио нам је. И тада нам је причао да му је, испочетка, сваки противников ударац у нос изазивао крвављење или несвестицу. Укратко, за сваки пораз имао је да захвали осетљивости овога природнога израиггаја свога лица. Али он се није смирио док му противникови ударци нису сасвим сломили кост и спљоснули нос. И сада, — причао Ј е > — шегово лице и ;његов нос стекли су

жељену неосетљивост. Као доказ за то, дочепао је свој нос, и окре^гао га је у свима правцима ветра са невероватном суровошћу — како се нама чинило, — јер ми бисмо, при много лакшем злостављању овога племенитога и карактеристичнога дела нашега лица, пали у несвест. Потом је вахтевао од једнога господина из нашег друштва да 'га снажно удари песницом посред лица. Овај је то мушки учинио. Игњатовић се није ни помакао, и смешио се. Затим се обратио мени, потпуно непознатоме човеку, и [молио ме Је да му дам један ударац, колико !м!и то допушта моја нормална снага. „Ја сам прилично јак, треба да знате", рекао сам му врло опрезно. „Зато сам вас и изабрао. То је моја жеља". Са свих страна навалили су на мене да испуним боксерову жељу... Покорио сам се, и задао сам му један снажан ударац, — који би за другога човека могао бити смртоносан. Али то ништа није утицало на Игњатовића. Устао је, пружио ми руку, и захвалио ми је смешкајући се на мо! - ој љубазиој услузи. И Стеван Осаковић је закључио. — Тако, поштоване даме и господо, искрено говорећи, до сад ми је наЈвише импоновао нос овога боксера. И Далматинац напусти клупу, уз пљеслање и одобрава.ње 'присутних. Друштво се смејало и Коментарисало је овај исказ. Јелисаветин будући муж одједном је постао центар друштва. Само она, која је тајно толико желела да из његових уста чује што истински лепо, — како би се он допао члановима њене старе патријархалне породице, и задобио их, — није му пљескала у знак одобравања. Ћутке је седела, добацивши ми један болан поглед. Јадно, тг»ептаво женсКо срце! Бедна ,осетљив? стварчице! Увек си тако свесрдно готово да се усхитиш! А коликим ћеш илузијама бити приморано да откуцаш посмртни марш! На Јелксаветин смућени поглед одговорио сам веселим осмехом, и охрабрујући је климнуо сам главом. Тада сам се нагао деди, и рекас сам му нешто; на то је и он почео да пљеска и да се смеје расположено. Нзега је забављао Осаковићев доживљај са боксером. Моја братаница погледала нас је обоје прво у недоумици; али убрзо потом самоуверење се опет вратило у њену поколебану душу, а фино руменило у њено озбиљно лице. „Да, да, ви девојке, — господар света, мушкарац, коме би сте желели да поклоните своје биће и оно што је најутанчаније у вашој души, тај јунак ваших снова није Адонис исклесан у мрамору, него човек обдарен снагом да удара. Зато верује да му је и дозвољено да то учини, Кад му се прохте. Преостаје још свест појединца као регулатор његове снаге. Од моралнога закона тога појединца зависи добар удес вас девојака, — па и твој, мала Јелисавета. Али не смеш бити осетљива као