Општинске новине

440

Београдске општ инске нозине

мимоза. Удар песнице по носу једнога боксера није ни издалека рђав предзнак за твоју будућу срећу... Али у поверењу морам ти признати, Јелисавета, да ми ни најмање не импонује онај ко, уместо осетљивога носа, има усред лица један безобличан комадић пластелина који само томе служи да други на њему опробају своју снагу. И мени :се не допада оно што је одушевило твога будућега супруга, као што се ни теби није допало. Јер то је предзнак суровости душе. Да, управо је то! Али добро ћу се чувати да ти гласно признам своје недопадање. И зашто? Да ли би се због тога ти одрекла овога Осаковића! Не би, зазацело! Ти би чак и побегла са њиме, кад би се деда противио томе браку — пошто те песница тога човека већ нераздрешљиво држи, А пошто све то знам, не могу те спасти. Уосталом ти и не желиш да будеш спасена. И зато ће и себе, као и сваку другу девојку, снаћи твоја судбина". За време мога монолога, Коста, у достојанственој улози судије, почео је да звони као луд, да би дошао до речи и утишао ларму. Кад је, најзад, настао мир, он је заповеднички рекао: — Ви нисте завршили свој извештај, Стеване. Недостаје му поента. Шта је било са вашом руком, ~кад сте тај страшан експеримент извршили? — Моја рука? Била је сасвим утрнула. Стисак боксерове руке нисам више осећао. Носио сам је недељу дана у завоју, признао је у смеху Далматинац. — Све вас опомињем да се оканете сличних радозналости. — Браво! — викну Коста усхићено. Ви сте колосалан тип!.. — Па се онда окрете гостима: — Моје даме и госпо^о,, и на последње извучено питање је одговорено. Господин Стеван Осаковић заслужује одликовање за најбољи одговор. Хоћете ли мени, као судији, дати право да то одликовање сам одредим?.. Лепо. Дакле слажете се и тиме. Захваљујем вам на, поверењу. И окренувши се Далматинцу, продужи:

— Господине Стеване Осаковићу, хоћете ли да ми учините част, и да испијете чашу са мном на реч — ти? -- Ви мени чините част, — одговори Стеван, нријатно пзненађен, — Овим завршавам тешку улогу судије, закључи Коста, па скиде са главе Бобину црвену сомотску току, И извуче се из Десиног зеленкасто-плавог кинеског кимона. Коста испи „брудершафт" са Стеваном, и сви испразнише своје чаше у част склапања ове нове пријатељске везе. Само је Саша отсутно гледао у своју чашу, ј! није се мицао. Далматинцу ово није промакло. Одлучно је пришао Саши, и рекао Му цзванредно љубазно: — Хоћете ли ми учинити задовољство, да се и ви 'куцнете са мном? Саша се збуњено диже, и њихове чаше одјекнуше. Осаковић је све до свога одласка остао поред њега. Нисам имао појма о чему су говорили. Али Мој братанац ,се сад, без напора, живо забављао са овим страним човеком, чије је намере познавао. Кад се Стеван од нас опростио, могао је рећи себи да је његова прва посета нашој породици потпуно постигла свој циљ. — Посетите нас прекосутра... Дотле ћу ја већ говорити са дедоМ, — обећао сам му. Телисавета ме загрли. И ми старији смо се удаљили. А Коста је одвео своје пријатеље у Загине одаје, да се тамо даље веселе. Дуда ме је на покретној столици одгурала у моју собу са старим предратним намештајем и ћрозорима са решеткама. Она, једина од младих чланова наше породице, станује са Настом на горњеМ спрату старе куће. Деда и бака имају своје собе поред моје. Телисавета станује у новој кући, поред Драгослављеве деце и обе снаје. ^Кад је Дуда имала дванаест година, она се је на своју руку преселила у собу са алковом старе куће. На Десино ужасавање драла се и отимала се, и никако више није хтела натраг у своју светлу холандску собу, — на моју велику радост. Отада, нераздвојна је са њеним чиКа Војом,

6 ВЕЧНЕ СУПРОТНОСТИ

Кад бих имао две здраве ноге, зацело бих пожурио црКви Св. Марка, и вапалио једну свећу, у знак захвалности Богу, — као што тетка Милева ради, при најмањем поводу зато што оазговор са дедом већ припача прошлости. Чинило Ми се да ме је гкрвави зној облио. Сиромах деда! Историја са Телисаветом јако га је потресла и узбудила. Читав један свет, који }е он толике године изграђивао са пуно љубави, претворио се у ништа. А он стоји усоед рушевина, и не може да схвати шта се догодило, док му је душа пуста и гтразна. Стари људи тешко отступају од својих

ретких жеља. Они их хране сопственим месом и крвљу. Млади не слуте да је одрицање од једне такве жеље за старе људе равно катастрофи. Али младиМа је лаКо: аКо им се не оствари која намера, за њих то значи само тренутну несрећу. За младе је катастрофа често само изненадно зло, које точак судбине, у свом непрестаном кружењу, узноси над њиховим младим животом. А тај точак, непрестано се ковитла^ући, пружа рове жичотне изгледе, нове могућности. Али такав један патријархални домаћин, као наш деда, стигао је већ, заједно са